Kembel i dalje vodi rat

Memoari uvek dobro dođu da se neki već odigrani događaji malo friziraju, ili prikažu u drugom svetlu. Tako je to i sa memoarima Alistera Kembela, glavnog medijskog savetnika britanskog premijera Tonija Blera za vreme agresije NATO-a na Jugoslaviju 1999.

Gospodin Kembel je inače doktorirao na britanskoj propagandi u Prvom svetskom ratu, a u vreme bombardovanja naše zemlje 1999. godine bio je glavni medijski kreator NATO-a. Kao takav u memoarima je nastupio vrlo lukavo, ono što smo imali prilike da do sada pročitamo, nije ni laž ni istina, to su dozirane poluistine, kako i priliči jednom doktoru propagande.

Naime, ne bih ovom prilikom ulazio u splet odnosa između Klintona i Blera, vrhovnog komandanta NATO-a generala Veslija Klarka i šefova u Pentagonu, koji ga očito nisu obožavali. I tadašnji odnosi između saveznika unutar NATO-a, naročito između Amerikanaca, Francuza, Nemaca i Italijana posebna su priča.

Najplastičniji primer gde je Kembel zaista doktor propagande, zapravo, jeste njegova tvrdnja „da je general Klark tada razmišljao o upotrebi posebno jake bombe, koja može da uništi površinu od četiri fudbalska igrališta, a za koju Srbi ne znaju“. Po Kembelu ispada da smo još dobro i prošli.

Ako je general Klark navodno mislio, a nemamo još i potvrdu generala Klarka da je on to Kembelu zaista tako i rekao, dakle ako je reč o bombi tipa GBU-43B, inače od strane Amerikanaca nazvanoj „majka svih bombi“, teškoj oko 9,5 tona, od čega je samo eksploziv težak osam tona, radi se o aerosolnoj bombi koja izaziva potpritisak, slično eksploziji metana, uništava kiseonik.

Na površini koja jeste velika, prostor u prečniku od 500 metara,ta bomba izaziva smrtonosne unutrašnje povrede kod ljudi, ali bez spoljnih manifestacija, telo čoveka izgleda netaknuto. Na borbenoj tehnici efekat je uništavanje nišanske optike i elektronike. Na zgradama zidovi se urušavaju. Bomba GBU-43B sastoji se od 18.700 punjenja tipa BLU-120B napunjenih sa eksplozivnim elementima tipa H-6, RDH, TNT i aluminijumom. Vođenje bombe je uz pomoć GPS-a, ona se iz aviona MC-130 „talon“ baca padobranom.

Zbog svojih karakteristika bomba GBU-43B „majka svih bombi“ spada u arsenal psihološkog ratovanja, pa i propagandnog, jer kada stanovnici koji prežive tu bombu vide ubijene, bez krvi na telu, onda je to jak psihološki udarac za one koji su ostali živi i za one koji još žele da pružaju otpor.

„Problem“ upotrebe te bombe protiv Jugoslavije i Srba, kako kaže doktor propagande Alister Kembel, jeste što ona te 1999. godine još nije bila ni napravljena. Potpuno je završena tek u vreme rata protiv Iraka 2003. godine,a druga proba bombe GBU-43B izvršena je tek 21. novembra 2003. godine. Bomba je razvijana u američkoj vazduhoplovnoj bazi Eglin, a testove je radio 46. ogledni „ving“ američkog ratnog vazduhoplovstva. Kako da bacite bombu koja ne postoji?

No, ako je general Klark doktoru Kembelu spominjao bombu BLU-82 „dejzi kater“, ili „veliku plavu“, ona je iste vrste kao GBU-43B, naravno mnogo slabijeg efekta i nešto drugačijeg punjenja, amonijumov nitrat, polistiren i aluminijum... No, bomba BLU-82 nije bila nikakva nepoznanica za oficire Vojske Jugoslavije te, 1999.godine, budući je ta bomba masovno korišćena još u ratu u Vijetnamu radi brzog uništavanja džungle za helidrome. Srbi su znali za tu vrstu bombe odavno, jer njen detaljan opis postoji u knjizi „Arsenal demokratije“ od Toma Gervasija. Prvo izdanje knjige pojavilo se 1977. godine, drugo 1981,knjižara „Fojls“ u Londonu.

Sve u svemu, doktor Kembel i dalje vodi svoj propagandni rat...