Imam više sreće od Mocarta

Ivan Tasovac (40) je, po onome što je do sad učinio i što sad radi u muzičkoj delatnosti, čovek izuzetnog kova, vredan svakog poštovanja. U 12-toj godini je, kao virtuoz na klaviru, svirao je sa filharmonijama iz Beograda, Zagreba... A u 15-toj je već bio student Konzervatorijuma Čajkovski u Moskvi na kome je i diplomirao i magistrirao...

... U toku studija, povremeno, a posle toga stalno, sve do 35-te godine, kružio je Evropom, a i svetom kao pijanista i član najelitnijih muzičkih žirija...

... A posle svih tih godina posvećenosti klaviru Tasovac je 2001. godine dobio poziv Vlade Srbije da prihvati posao direktora Beogradske filharmonije koja je tada bila urušena i muzički i građevinski, a koja je sad, sa Ivanom Tasovcem, u oba izgleda, ustanova kojom se Srbija ponosi, a u dogledno vreme bi to mogla da učini i Evropa...

...U ovom razgovoru Tasovac je govorio o nizu svojih opredeljenja, osećanja i intuicija. Pričao je i o sebi i o drugima...

• Šta Vam je u Filharmoniji potrebno da budete još uspešniji?

– Kulturi uvek nedostaje novac. I Dragan Gostuški je u svojoj knjizi "Umetnost u nedostatku dokaza" vrlo duhovito primetio da je, ustvari, čitava istorija umetnosti, istorija cigančenja za novac. Međutim, Filharmoniji od koncerta do koncerta raste ugled. Evo, sad smo, iz Nacionalnog plana, dobili milion evra za kupovinu instrumenata. To je jako ozbiljno ulaganje i u evropskim okvirima.

• I muzičari se takmiče, pa su po tome bliski sportistima. Koliko ste Vi posvećeni sportu?

– Kod mene se to kroz godine menjalo. Kad sam bio klinac voleo sam da gledam fudbal, a i sam sam, vrlo strasno, pikao loptu svuda gde je za to bilo uslova. Imao sam, sa ocem, pretplatnu ulaznicu za stadion Crvene zvezde. Išli smo redovno na utakmice. Ali, kad sam sa 15 godina otišao u Moskvu nekako su mi ta sportska opredeljenja otišla u drugom smeru. Imao sam period kad sam pratio samo košarku... Nedavno sam otkrio golf kao izuzetnu zabavu. Ali, tu mi se dogodila jedna nezgoda, do koje je došlo potpuno slučajno: Udaren sam teškom plastičnom loptim u glavu! Usna mi je bila potpuno rasečena. Tako da na taj događaj gledam kao na jedan ozbiljan signal... Pošto sam oprezan, sad, i kad igram šah, pazim da se ne povredim. A da ne govorim o pikadu...

• Šta dobijate kao rezultat poređenja sporta i umetnosti?

– Nisam baš neki sportski tip, ali pokušaću to da objasnim. U sportu jedan pobeđuje. Tu je sve vrlo precizno i potpuno jasno. A u umetnosti je nemoguće pobediti. U umetnosti može da bude nekoliko pobednika i svaki je potpuno različit u onome što radi.

• Da li ste nekada bili na velikim sportskim takmičenjima?

– Jesam. Dva puta. Na olimpijskim igrama. Bio sam u Atlanti (1996) i Atini (2004). Doživeo sam sve to kao jedan ogroman spektakl, Ali ne samo sportski. Jer, paralelno sa olimpijskim igrama dešava se i potpuno fantastičan kulturni program u kome učestvuju vrhunski umetnici.

• Da li je Filharmonija muzička reprezentacija Srbije?

– U svakom slučaju. Mnogo toga je tu isto kao u fudbalskom, košarkaškom, vaterpolo... državnom timu. Muzičari su igrači, šef dirigent je trener, a ja sam, kao direktor i generalni menadžer, u ulozi selektora.

• Kako birate vaše "igrače", transferima, vrbovanjem..?

– Na sve načine uz jedan uslov: svi moraju da prođu kroz audiciju koja je potpuno poštena do krajnjih granica, jer je u opštem interesu Filharmonije. Sistem audicije je takav da se svira iza paravana. Kad komisija saopšti odluku sekretar saopštava ime osobe koja je svirala. To je jedan od razloga što najbolji muzičari hoće da dođu u Filharmoniju. Znaju da je, u svemu, objektivnost na najvišem nivou. Imaju, naravno, i veće plate nego oni drugi iz sličnih sastava. Jer, najbolji su, kao što je svaka selekcija bolja od klupskog sastava.

• Znači tu nema nikakvih malih "vrata" za ulazak u Filharmoniju?

– Taman posla. To bi bio početak kraja, kao što je to u onim sportskim timovima koje sastavljaju roditelji, menadžeri van kluba ili ljudi iz politike.

• Kako sad gledate na sve godine provedene u Moskvi?

– Idilično. Kad sam sa 15 godina otišao iz kuće imao sam utisak da sam na produženoj ekskurziji. Tada, kao dete, nisam shvatao koliko je to ozbiljan čin odvajanja od kuće. Ali, pošto je Konzervatorijum Čajkovski više nego ozbiljna, sjajna škola tu sam se jako brzo naučio disciplini u posvećenosti poslu. U Moskvi sam bio 11 godina. Stekao sam mnogo prijatelja koje sam posle toga, dok sam svira, pa i sad, sretao svuda po svetu. Prednost umetnika su putovanja, jer malo smo vezani za jedno mesto. Mi smo, što se toga tiće, kao moreplovci.

• Kako ste živeli kao pijanista?

– Veoma, veoma lepo i dobro. Imao sam po 30-tak koncerata godišnje u inostranstvu što je dovoljno za dobru zaradu. Prošao sam najveći deo evropskih zemalja. Svirao sam i u Americi. Ali, sad, kao direktor Filharmonije, više nemam vremena za pripremu koncerata. Ipak, nisam još izgubio nadu ili iluziju da ću tokom sledećih godina naći neko vreme za sebe i da ću ponovo početi da sviram.

• Koliko pijanista može da zaradi?

– To zavisi od mnogo odnosa. Pre svega od umetnika i menadžera. Ti honorari, za jedno veče, kreću se od 500, pa do čak 400.000 evra za najveće zvezde. To je kao i u sportu, u fudbalu na primer. Ni igrači istog tima nemaju iste zarade, a da ne govorimo o od ekipe do ekipe, od države do države...

• Kako su članovi vlade uspeli da vas ubede da 2001. dođete u Filharmoniju?

– Teško. Uprkos činjenici da sam imao lagodan život u stabilnoj karijeri, bio sam svestan činjenice da malo znam o poslu koji mi se nudi, pa sam u prvom kontaktu odbio taj poziv. Posle toga sam postupio kao svi Srbi, koji misle da mogu da budu selektori svih reprezentacija, pa i predsednici države. Tako sam i ja, na drugi poziv, rekao: Dobro, što da ne... Sad sam u drugom mandatu. Izgleda da nisam pogrešio. Mnogo toga sam napravio, a pravi uspesi tek dolaze.

• Da li Vam je žao što više ne svirate?

– Jeste, po neki put. Meni ne fali toliko scena koliko neko vreme kad čovek može da se zatvori u sobu i  da ostane sam sa svojom muzikom...

• I Mocart je prestao da svira u 35-toj godini..?

– Da. Ali, njega je Bog pozvao. Umro je (1756 - 1791)... A ja imam više sreće od Mocarta. I, da kucnem u drvo, osećam se dosta zdravo i vrlo sam živ.

• Kakav je, po istorijskim podacima, Mocart bio čovek?

– Režiser Miloš Forman je svojim delom "Amadeus" napravio jako veliku uslugu kompletnom stvaralaštvu Mocarta. Jer  je na jedan pravi način približio tu muziku svim ljudima. A Mocart je, to se zna, imao neku vrstu bolesti zbog koje nije mogao da napiše ili da izgovori desetak rečenica bez upotrebe jako puno najvulgarnijih psovki. Naravno, to nije ono što određuje njegovu muziku. To je samo podatak više o njemu. Bio je jedan od najinteresantnijih ličnosti u istoriji umetnosti.

• Kakvi su bili drugi u tom smislu?

– Muzikolozi su od tih velikih imena napravili, tokom vremena, voštane figure. Nedodirljive ljude... A većina njih su imali tretman i ponašanje koje je sad najpribližnije rok zvezdama. Evo nekoliko primera: Franc List, za kojim su ludovale žene Evrope, izlazio je na scenu sa cigarom. Poznato je da su se dve grofice potukle oko njegovog opuška koji je pobednica nosila u medaljonu! A Šopen je izlazio na scenu kao kicoš i jako je dugo skidao rukavice... Sve je to bio šou program... A u celoj istoriji umetnosti takve veličine su predstavljane kao ljudi koji su se samo bavili muzikom. I to 24 časa dnevno..! Da je to bilo tačno Bah sigurno ne bi mogao da ima više od 20-toro dece, koliko ih je imao.

• Upoznali ste Putina. Kako ste doživeli taj susret?

– Predsednik Rusije je okupio oko 400 stranaca diplomaca na ruskim univerzitetima. Ja sam bio jedini muzičar. Bilo mi je prijatno. Ali, za bilo kog političara se ne može reči da ga poznajete ako se sa njim rukujete i izmenite nekoliko rečenica... A to se baš tako dogodilo. Bilo je nemoguće da bude drugačije.

• Poreklom ste iz Hercegovine i Boke. Koliko ste vezani za te krajeve?

– Ako sam geografski za nešto vezan to je krug "dvojke" i za centar Beograda gde sam odrastao.

• Da li bi mogli da živite u inostranstvu?

– Ja sam dugo i živeo u inostranstvu. Moguće je da to učinim opet. Meni je bitno samo da mentalno ne pristanem na gluposti koje me okružuje i ovde i tamo. Sve drugo je uredu. Sad u vreme kad ste za osam sati na drugom kontinentu sve jedno je gde živite. Meni je važnije okruženje od mesta u kome živim...

• Da li sebe doživljate kao vrednog čoveka?

–Ne. Užasno sam lenj. Od te napasti lenjosti mogu samo da se odbranim spavanjem. Legnem i ne dižem se dok me to stanje ne prođe.

• Šta Vas vodi intuicija ili dugoročni planovi?

– U privatnom životu uglavnom intuicija, a u radnom, ovom koji mi je poveren, samo planovi i to dugoročni, sad najmanje na dve godine unapred...

• Za sledeću sezonu, od 17 novembra, imate 19 programa i 19 tema. Zašto?

– Prošle godine smo imali ozbiljnost, a sad zabavu i uživanje. Novi šef-dirigent, Amerikanac Dorijan Vilson je uneo dozu holivudskog glamura u našu sezonu. Teme su Zahvalnost, Seks, Nostalgija, Razarajuća ljubav, Zabranjena ljubav... To su samo teme koje su, na neki način, negde direktno, a negde indirektno, uticale na kompozitore koji su pisali tu muziku. S obzirom koliko je ostalo kompleta ulaznica za iduću sezonu čini mi se da ćemo prvi put u našoj Filharmonijskoj istoriji imati potpuno rasprodatu sezonu. Ove godine startujemo tek 17. novembra zbog obaveza na međunarodnoj sceni. Gostovaćemo u Švedskoj. Imaćemo sedam koncerata... A što se tiće reči "ljubav", koja se pominje u naše dve teme, to je i zato što, siguran sam, onaj koji nije non stop zaljubljen - teško može da funkcioniše.