Nacionalno blago ili omča o vratu

Posle mnogo afera u pojedinim javnim preduzećima, izgleda da je slučaj „Kolubara” konačno naveo širu javnost da zapita vlast: šta nam to tamo radite?

I stručni deo srpske javnosti podržava nameru nadležnih da ispitaju do kraja „ozbiljne indicije” da su u Rudarskom basenu „Kolubara” „izvršene velike zloupotrebe i da ima elemenata krivičnog dela”. Dobro je za društvo da krivci budu kažnjeni, ali ekonomisti ukazuju da je još bitnije da najzad počne ono što se predugo odlaže – reforme celokupnog javnog sektora u Srbiji.
Istini za volju, reforma javnih preduzeća traje od 2001. godine. Sudeći po rezultatima, upućeni tvrde da nije daleko odmakla. Ako ih aktuelna priča o „Kolubari” pokrene, kako god da se završi – „nije se džabe krečilo”.

A možda i hoće. Saopšteno je da će Skupština Srbije krajem februara raspravljati o radu javnih preduzeća. Predsednik Liberalno-demokratske partije Čedomir Jovanović izjavio je da mu je to obećala predsednica Skupštine Slavica Đukić Dejanović. Da podsetimo, LDP je tražio da se raspravlja o poslovanju javnih preduzeća i njihovoj transformaciji, kako bi prestala da budu „partijske ispostave, generatori krize i nelikvidnosti”.

Poslovično oprezni ekonomisti ipak ukazuju da koliko god kasnili s neizbežnim promenama u javnom sektoru ova stvar neće ići lako. Jer, njegova reforma podrazumeva: unapređenje investicionog i poslovnog ambijenta, jasna pravila punjenja državnog budžeta, promene u trošenju para iz državne kase, unapređenje efikasnosti javnih investicija, reformu poreskog sistema da bi se podstakao privredni rast i zapošljavanje, pa i reformu javnih preduzeća. A te promene podrazumevaju i drugačiju raspodelu zajedničkog kolača, na šta su svi veoma osetljivi.

– Sve javne kompanije moraju da budu pretresene do temelja. Moramo da znamo šta proizvode, koliko to košta i koliko se naplaćuju od građana i da s tim podacima i planovima transformacije konačno budu iznete na tržište – poručio je Jovanović.

U obrazloženju zahteva upućenog parlamentu, LDP polazi od stava da su javna preduzeća sada „partijske ispostave, generatori krize, nelikvidnosti, izbegavanja plaćanja poreza i doprinosa i izvor stalne nestabilnosti”. Neki bi rekli da Jovanović nije preterao u opisu stanja u ovom delu javnog sektora kada je rekao da su ta preduzeća „decenijama pretvarana u sredstvo za čuvanje socijalnog mira, ali su u međuvremenu, zbog lošeg sistema i zloupotreba, postala najveća prepreka ekonomskom razvoju”.

Na drugoj strani, oni koji rukovode ovim javnim firmama, zaposleni u njima, pa i vladini resori u čijoj su nadležnosti, verovatno se ne bi složili za izloženim ocenama da je u javnim preduzećima baš sve tako crno. Kako god, ali da se „normativno i stvarno” u ovoj oblasti ne poklapaju, malo bi ko mogao da ospori.

Upućeni ukazuju da ne treba brkati državna i javna preduzeća. Javna obavljaju neku od delatnosti od javnog interesa, određenih Zakonom o javnim preduzećima ili drugim zakonom. Ona proizvode i distribuiraju ,,esencijalna dobra i rade u javnom interesu”, za razliku od državnih firmi, koje su u vlasništvu države, bez obzira na to kojom se delatnošću bave. Argument u prilog javnih preduzeća je postojanje privrednih grana koje imaju karakteristike prirodnog monopola. Kao što su elektroprivreda, železnica, vodoprivreda, distribucija prirodnog gasa… Zajedničko im je što zahtevaju velika ulaganja, a nedovoljna je efikasnost tržišnog mehanizma u obezbeđivanju takvih javnih dobara. Ona pružaju usluge koje su od ,,suštinskog značaja za stanovništvo”, pa je njihovo obezbeđivanje po prihvatljivim cenama neophodno za normalan život.

Da bi sa niskim cenama ostvarila dovoljan prihod da pokriju visok trošak poslovanja, ona moraju da imaju što više korisnika svojih proizvoda i usluga. Zagovornici njihovog monopola tvrde da je neracionalno postojanje više preduzeća koja pružaju iste usluge, jer nijedno nije dovoljno veliko da uživa blagodeti ekonomije obima, koja smanjuje troškove i nadomešćuje niske cene.

Podrazumeva se da takvi javni monopoli moraju biti javno kontrolisani.
„Branitelji” javnih preduzeća vide ih i kao instrument vođenja ekonomske politike, uvereni da se njihovim upravljanjem, naročito vođenjem politike cena, može uticati na celu privredu. Pripisuju im i mogućnost da ostvaruju i neke „socijalne” ciljeve, kao što su otvaranje novih radnih mesta ili sprečavanje rasta nezaposlenosti.

I oni su za njihovo restrukturisanje, pa i privatizaciju, ali pod uslovom da 51 odsto njihovog kapitala osta u državnom vlasništvu.

Deo stručne javnosti javna preduzeća, koja su stoprocentnom vlasništvu države, vide kao naše „porodično blago”, potencijalnu lokomotivu koja može da povuče razvoj cele srpske ekonomije, kao faktor stabilnosti i nezavisnosti zemlje. Drugi je smatraju gangrenoznim tkivom, stecištem rasipništva, divlje privatizacije, korupcije i jednim od glavnih uzročnika makroekonomske nestabilnosti i sporog rasta srpske ekonomije. Ali, svi se slažu da nešto mora da se menja. Što pre počne i kraće traje – to bolje.

Aleksandar Mikavica