Национално благо или омча о врату

После много афера у појединим јавним предузећима, изгледа да је случај „Колубара” коначно навео ширу јавност да запита власт: шта нам то тамо радите?

И стручни део српске јавности подржава намеру надлежних да испитају до краја „озбиљне индиције” да су у Рударском басену „Колубара” „извршене велике злоупотребе и да има елемената кривичног дела”. Добро је за друштво да кривци буду кажњени, али економисти указују да је још битније да најзад почне оно што се предуго одлаже – реформе целокупног јавног сектора у Србији.
Истини за вољу, реформа јавних предузећа траје од 2001. године. Судећи по резултатима, упућени тврде да није далеко одмакла. Ако их актуелна прича о „Колубари” покрене, како год да се заврши – „није се џабе кречило”.

А можда и хоће. Саопштено је да ће Скупштина Србије крајем фебруара расправљати о раду јавних предузећа. Председник Либерално-демократске партије Чедомир Јовановић изјавио је да му је то обећала председница Скупштине Славица Ђукић Дејановић. Да подсетимо, ЛДП је тражио да се расправља о пословању јавних предузећа и њиховој трансформацији, како би престала да буду „партијске испоставе, генератори кризе и неликвидности”.

Пословично опрезни економисти ипак указују да колико год каснили с неизбежним променама у јавном сектору ова ствар неће ићи лако. Јер, његова реформа подразумева: унапређење инвестиционог и пословног амбијента, јасна правила пуњења државног буџета, промене у трошењу пара из државне касе, унапређење ефикасности јавних инвестиција, реформу пореског система да би се подстакао привредни раст и запошљавање, па и реформу јавних предузећа. А те промене подразумевају и другачију расподелу заједничког колача, на шта су сви веома осетљиви.

– Све јавне компаније морају да буду претресене до темеља. Морамо да знамо шта производе, колико то кошта и колико се наплаћују од грађана и да с тим подацима и плановима трансформације коначно буду изнете на тржиште – поручио је Јовановић.

У образложењу захтева упућеног парламенту, ЛДП полази од става да су јавна предузећа сада „партијске испоставе, генератори кризе, неликвидности, избегавања плаћања пореза и доприноса и извор сталне нестабилности”. Неки би рекли да Јовановић није претерао у опису стања у овом делу јавног сектора када је рекао да су та предузећа „деценијама претварана у средство за чување социјалног мира, али су у међувремену, због лошег система и злоупотреба, постала највећа препрека економском развоју”.

На другој страни, они који руководе овим јавним фирмама, запослени у њима, па и владини ресори у чијој су надлежности, вероватно се не би сложили за изложеним оценама да је у јавним предузећима баш све тако црно. Како год, али да се „нормативно и стварно” у овој области не поклапају, мало би ко могао да оспори.

Упућени указују да не треба бркати државна и јавна предузећа. Јавна обављају неку од делатности од јавног интереса, одређених Законом о јавним предузећима или другим законом. Она производе и дистрибуирају ,,есенцијална добра и раде у јавном интересу”, за разлику од државних фирми, које су у власништву државе, без обзира на то којом се делатношћу баве. Аргумент у прилог јавних предузећа је постојање привредних грана које имају карактеристике природног монопола. Као што су електропривреда, железница, водопривреда, дистрибуција природног гаса… Заједничко им је што захтевају велика улагања, а недовољна је ефикасност тржишног механизма у обезбеђивању таквих јавних добара. Она пружају услуге које су од ,,суштинског значаја за становништво”, па је њихово обезбеђивање по прихватљивим ценама неопходно за нормалан живот.

Да би са ниским ценама остварила довољан приход да покрију висок трошак пословања, она морају да имају што више корисника својих производа и услуга. Заговорници њиховог монопола тврде да је нерационално постојање више предузећа која пружају исте услуге, јер ниједно није довољно велико да ужива благодети економије обима, која смањује трошкове и надомешћује ниске цене.

Подразумева се да такви јавни монополи морају бити јавно контролисани.
„Бранитељи” јавних предузећа виде их и као инструмент вођења економске политике, уверени да се њиховим управљањем, нарочито вођењем политике цена, може утицати на целу привреду. Приписују им и могућност да остварују и неке „социјалне” циљеве, као што су отварање нових радних места или спречавање раста незапослености.

И они су за њихово реструктурисање, па и приватизацију, али под условом да 51 одсто њиховог капитала оста у државном власништву.

Део стручне јавности јавна предузећа, која су стопроцентном власништву државе, виде као наше „породично благо”, потенцијалну локомотиву која може да повуче развој целе српске економије, као фактор стабилности и независности земље. Други је сматрају гангренозним ткивом, стециштем расипништва, дивље приватизације, корупције и једним од главних узрочника макроекономске нестабилности и спорог раста српске економије. Али, сви се слажу да нешто мора да се мења. Што пре почне и краће траје – то боље.

Александар Микавица