Kurta, Murta, Šurta i štrajk

Dok deo zaposlenih u javnim službama kao što su obrazovanje, zdravstvo i policija štrajkuje tražeći povišicu uistinu niskih plata, što je prosvetarima svojevremeno i obećano, dotle zaposlenima „kod privatnika“ ne pada na pamet obustava rada, iako su u proseku još bednije plaćeni. Objašnjenje je prilično jednostavno: u sistemu političkog kapitalizma uvedena je podela rada među oligarsima, pa privatnici imaju potpuno odrešene ruke da u uslovima visoke nezaposlenosti drže svoje zaposlene pod zaptom, jer ako im se ne sviđa biće vrlo lako i jednostavno zamenjeni drugima. Razume se, oni koji su neophodni dobro su i plaćeni, a ako su nezadovoljni, mogu naći drugi posao. Deo oligarhije koji vlada državom mora se brinuti o javnim službama i preduzećima, dok od zaštite prava radnika u privatnom sektoru pilatovski pere ruke. Istovremeno, taj deo mora zavredeti demokratsku legitimaciju u sistemu koji bi trebalo da počiva na narodnom suverenitetu ispoljenom na periodičnim izborima. Naravno, oligarhiji je posao olakšan činjenicom da svi bitni politički delatnici zavise od istih kapitalista kojima su prethodno omogućili da se prekomerno obogate. Otuda se politički delatnici međusobno takmiče, kao pripadnici iste oligarhije ali organizovani u različite stranke, podastirući pred biračima basnoslovna obećanja. Utoliko je sistem navodno zasnovan na načelu narodnog suvereniteta u stvari oligarhija u kojoj se političari, koji štite interese najbogatijih od kojih finansijski zavise, trude da demagoškim sredstvima zavedu šire društvene slojeve i osvoje vlast i sinekure po javnim preduzećima. Ako izgube, nije strašno, jer tu su mesta poslanika i odbornika, raznovrsne sinekure po opštinama kojima vladaju, a kada njihovi takmaci izgube popularnost, zajahaće Murta uz pomoć Šurte ponovo.

Zaposleni u javnim službama shvataju da se pred izbore Kurta mora udvarati onima od kojih dobija demokratski legitimitet. Znaju da se pred izbore deli šakom i kapom, a sledi prodaja Telekoma. To što je sasvim jasno da se dugoročno gubi, jer će inflacija brzo pojesti dobitak, a u državi je sve manje porodičnog srebra koje se može prodati i deo nagomilanih dugova dobijenim novcem isplatiti, izgleda da ih ne zanima. Njihovo ponašanje nije sasvim nerazumno, jer uviđaju kratkoročnu korist za sebe; ali nije ni umno, jer ne vide dugoročnu štetu svih, pa i sopstvenu i njihovog potomstva. Ipak, ne može ih čovek osuđivati, jer sistem ih uči takvom ponašanju, pošto političari odgovaraju samo na pritisak i moguću političku štetu, ako ne udovolje zahtevima onih koji im pružaju demokratski legitimitet. Ukoliko Kurta ne ispunjava očekivanja građana, utoliko Murta obećava brda i doline, a novce obojici daje Šurta. Oligarhijski politički kapitalizam se na taj način učvršćuje i društvo na periferiji svetskog kapitalističkog sistema postaje sve siromašnije.

Odgovorna vlast kojoj je uistinu stalo do dugoročnog dobra građana ne bi smela da u ovom trenutku popusti zahtevima za povećanjem zarada. Pa ipak, vlast, a naročito onaj njen deo koji je poznat po navodnoj prednosti koju daje stručnosti nad politikom, stalno prednjači u demagogiji, jer još je u prošloj godini na sva zvona razglasio tobožnji izlazak iz krize i tražio povećanje zarada, uprkos upozorenjima stručne javnosti i zahtevima međunarodnih finansijskih ustanova, praveći istovremeno nepodnošljivu atmosferu i u ovoj vladi, baš kao što je to činio u prethodnim. Da je drugi deo vlasti politički kuražniji išlo bi se na izbore što pre, jer najgore će proći ona vlada u kojoj su ministri dugo kao rogovi u vreći. No, kako petlja glavnim političkim delatnicima nedostaje, očekivan je nastavak mrcvarenja još godinu dana, ali ovog puta sa zadocnelo imenovanom nekolicinom novih ministara.

Naposletku, u mnoštvu loših stvari kojima vlast dariva građanstvo, nalazi se i ona najgora: unošenje zle krvi među građane. Kao i obično, „stručnjaci“ prednjače, pa je zavada Valjevaca i Zaječaraca tek najdrastičniji primer. Osim toga, pročulo se da je službenicima poreske uprave početkom ove godine isplaćeno 30 000 dinara, a da drugi u javnim službama novce nisu dobili. Nejednakim odnosom prema zaposlenima uopšte i onima u javnim službama posebno, oligarhija se ponaša po sistemu zavadi pa vladaj. Sveopšta fragmentacija građanstva, međusobno zavidljivog i nepoverljivog, zavađenog naročito po stranačkim linijama, samo olakšava ukorenjivanje oligarhije.

docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu