Aida, Aida i Jasmila

Kada bi Aida Ćorović, direktorka nevladine organizacije „Urban-in” iz Novog Pazara, „presavila tabak” pa tužila dnevni list „Danas” zbog jednog dela sadržaja objavljenog reagovanja na njen tekst, štampan u istim novinama, koje je, u ime Muslimanskog omladinskog kluba iz Novog Pazara, potpisala Aida Rašljanin, vrlo je verovatno da bi, sudeći i prema našem i prema evropskom zakonu o informisanju, dobila nemalu novčanu odštetu za pretrpljenu „nematerijalnu štetu”.          

Naime, na njen tekst „Hidžab, marama kao politika”, u kojem je obrazloženo negativno ocenila jedan deo javnog delovanja Islamske zajednice u Srbiji i muftije Muamera Zukorlića, te iznela svoj stav o mesnoj pojavi politizacije i deprivatizovanja religijskog osećanja (koje naš Ustav štiti od deprivacije), Rašljaninova je odgovorila tekstom pod naslovom „Aida Ćorović sa ravnogorcima i Ljajićem”, prepunim opakim ličnim uvredama, u kojima se gubi sam stav Muslimanskog omladinskog kluba, a koje predstavljaju očigledan primer onog tipa govora mržnje s kakvim se naša javnost suočavala u vremenima kako nonšalantnog učvršćivanja tako i panične odbrane vlasti Slobodana Miloševića.

Tek što je započela starovremski uštogljeno, kao u nekom izbledelom modnom žurnalu, napomenom o tribinama „studentica Fakulteta za islamske studije i aktivistica Muslimanskog omladinskog kluba na kojima je dvadeset jedna pripadnica ljepšeg pola odlučila prihvatiti islamski način življenja”, prekrivši se tu hidžabima – o čemu je Aida Ćorović pisala kritički, Rašljaninova svoj tekst boji jarkim pornografskim kvalifikativima koji se odnose na karakter Ćorovićeve, pri čemu fenomenu klimaksa pridaje atribute orgazma (?!).

Ostavimo sada po strani psihološke razloge za ovu omašku predstavnice Muslimanskog omladinskog kluba i pozabavimo se drugim njenim, ideološki fundiranim, omaškama!

Tvrdeći da je delovanje Aide Ćorović usmereno na „obesmišljavanje zdravih, humanih ideja i tradicionalnih vrijednosti” i da ono nije ništa drugo do „pljuvačina po samom sebi, odnosno narodu kojem pripada”, Aida Rašljanin u tekstu, sa samo jednim antiklimaksom, i to na samom početku, postavlja i sledeće pitanje: „Kome je cilj da srbijansko društvo dobija površne, iskonstruisane i neistinite informacije koje vode produbljivanju jaza nesporazuma, jačanju postojećih i stvaranju novih stereotipa o muslimanima i Bošnjacima u Srbiji, kako bi se javno mnjenje pripremilo za neki novi genocid pod plaštom borbe protiv muslimanskog fundamentalizma i esktremnog fanatizma.”

Prvo, tradicionalne vrednosti nisu nužno zdrave i humane ideje.

Drugo, svojim kritičkim stavom o fundamentalističkim islamskim elementima u svakodnevnom životu u Sandžaku, Aida Ćorović ne stvara stereotipe o muslimanima i Bošnjacima, niti pljuje po sebi i sopstvenom narodu. Poguban je stav o identifikaciji osobe sa narodom!

Treće, kao što, u svom tekstu, iskren i intiman religiozni osećaj i pravo na religijski stil života valjano razlikuje od pomodno prinudnog javnog priklanjanja ritualnom ponašanju, naročito kada su posredi deca, Aida Ćorović ukazuje i na pravo na različite stavove i stilove života unutar muslimanske zajednice. Ona ne produbljuje „jaz nesporazuma”, već uspostavlja sporazumevanje. Jaz nesporazuma produbljuje militantna retorika muftije Zukorlića, koja danas frapantno podseća na nekadašnju militantnu retoriku Slobodana Miloševića. Aida Ćorović muftiju naziva „opasnim čovekom” (Kažiprst, B92). Ta njena ocena njegovog javnog delovanja, podložna je protivargumentima koje pripadnici Muslimanskog omladinskog kluba nisu ponudili u, ličnim uvredama napučenom, tekstu Aide Rašljanin.

Četvrto, genocid u Srebrenici, olako pomenut u tekstu Rašljaninove, ne daje za pravo islamističkoj ostrašćenosti! Štaviše, ovaj užasni zločin nije kredit za pripadnike istog naroda, nego duboka tuga i velika obaveza. To nije moneta za potkusurivanje. Pokušaj ovakvog trgovanja ponižava žrtve i devalvira krivicu.

Odgovornost da se ukazuje na savremene negativne pojave i na strani nekadašnjih žrtava, govoreći o opasnosti islamskog fundamentalizma u Sarajevu, hrabro je i upečatljivo demonstrirala Jasmila Žbanić u svom drugom dugometražnom igranom filmu „Na putu”.

Posle „Grbavice”, snažnog sinematičkog pečata o ratnim strahotama koje su njeni sugrađani pretrpeli, novi, takođe angažovani film Jasmile Žbanić predstavlja i intelektualni i emocionalni otpor restrikciji egzistencije koju je uočila u svom gradu. „Zanima me život oko mene, Sarajevo i ljudi u njemu. Iako su likovi izmišljeni, priča je bazirana na stvarnim događajima koji su se dešavali ovdje”, rekla je Žbanićeva tokom snimanja filma.

 Dok Bošnjakinja u filmu „Grbavica”, od srpskih vojnika silovana, rađa neželjeno dete, dete čiji je otac njen dušmanin, Bošnjakinja u filmu „Na putu”, kojoj su roditelji ubijeni u ratu, ne želi da rodi dete čiji je otac sunarodnik kojeg voli, jer joj on nameće krajnje uskraćujući stil religijskog života. Dok prvi film govori o posledicama čiji su vinovnici neprijatelji, drugi je o posledicama sopstvene odgovornosti. Da bi nastavila humani život, žrtva nehumanosti mora da prevaziđe ovaj status žrtve. To je ono što su učinile i „Žene Srebrenice” kad su, uprkos ličnim tragedijama stravičnih razmera, postale politički aktivne u procesu međuetničke revitalizacije.