„Potrošač” ima starijeg brata

Pržena kafa zadržava aromu do 45 dana, a dobro ulje je ono koje nema taloga. Prilikom kupovine konzervisane hrane trebalo bi izbegavati naduvenu ambalažu, dok stručnjaci savetuju da ne bi trebalo kupovati hleb sa zagorelom korom, jer je to obično čađ koja sadrži kancerogene supstance. Zakidanje na meri predstavlja drastičan prekršaj i šteti ugledu prodavnice..... Ovako su pre 30 godina u „Politikinom” dodatku „Znate li šta kupujete”, stručnjaci i novinari otvarali oči ovdašnjim potrošačima učeći ih kako pametno da potroše svoj novac.

Dokaz da čitaoci često znaju više o svojim novinama nego oni koji u njima rade upravo je ovaj dodatak objavljen 7. septembra 1980. godine (a koji je priredio inženjer Milovan Ljubisavljević) koji je na adresu „Potrošača” poslao sakupljač „Politikinih” podlistaka potpisan samo kao verni čitalac. Verovatno prvi ovakav podlistak koji se bavio zaštitom kupaca, i to opet nastao u našoj redakciji, svedoči o tome da je „Politika” i pre tri decenije, a verujemo i kroz celu svoju istoriju, polazeći od toga da smo svi mi potrošači, znala da prepozna koje teme interesuju čitaoca.

Zanimljivo je da su teme i pre tri decenije bile slične onima kojima se danas bavimo. Kupac očigledno želi da zna šta kupuje, koliko je korektan prodavac od koga kupuje i željan je saveta koji mu pomažu da bira. Danas, sa savremenim zakonom o zaštiti potrošača i više od 70 udruženja registrovanih kod nas, čini se da nismo mnogo napredovali. Suština nije samo u propisima nego i u njihovoj primeni. Ako je suditi po broju čitalaca koji su kontaktirali sa našom redakcijom za godinu dana koliko „Potrošač” izlazi kupci u Srbiji nisu zaštićeni koliko i građani Evropske unije, na primer. Problemi su još ozbiljniji kod nas, ne vara se više na vagi, ali drugim primedbama kao da nema kraja.

Kako je ovaj stariji brat „Potrošača”, podlistak „Znate li šta kupujete”, i za nas bio iznenađenje napravili smo odabir tekstova i odlučili da ih objavimo u ovom broju. Redakcija zahvaljuje vernom čitaocu.

J. Antelj

-------------------------------------------

POTROŠAČI, BUDITE OPREZNI!

(/slika2)Životne namirnice trošimo svakodnevno i ne znajući često da se pored klasičnih namirnica u prometu nalazi i veoma veliki broj različitih proizvoda koji ne sadrže samo prirodne sastojke, nego i razne aditive koji su latentna opasnost za naše zdravlje. Isto tako namirnice su zbog svog specijalnog sastava podložne promenama. Zato treba poznavati i nabavljati samo kvalitetne i ispravne proizvode. Takođe, trebalo bi znati kako ih sačuvati da se ne pokvare i najzad kako ih što bolje iskoristiti.

Potrošači budite oprezni, savetuju oni koji pišu o ishrani, bilo da upozoravaju na zakidanja na kvalitetu ili na hemijske aditive kojim se prikriva lošiji kvalitet, popravlja opšti izgled, boja, aroma, kao i na netačna merenja i slično.

KO BRINE O POTROŠAČIMA

(/slika3)Više nego što je slučaj sa drugim proizvodima, kvalitetu i ispravnosti namirnica poklanja se u svetu velika pažnja što se vidi iz aktivnosti brojnih organizacija koje se bave standardizacijom i donošenjem međunarodnih propisa i preporuka o namirnicama ( ISO, FAO , OECD i dr. ).

Ove organizacije u programima rada imaju i usaglašavanje normi o kvalitetu namirnica i sirovina za prehrambenu industriju o aditivima koji se mogu dodavati namirnicama (konzervansi, boje, arome, emulgatori i dr.).

Naša zemlja aktivno učestvuje u radu komisija i radnih grupa tih organizacija i naše se zakonodavstvo o namirnicama usaglašava sa međunarodnim, što nam pomaže kod izvoza i uvoza prehrambenih proizvoda. Na primer, kada komisija FAO –Kodeks alimentarijus proglasi neki aditiv štetnim na osnovu ispitivanja škodljivosti upotreba takvog aditiva se zabranjuje i kod nas (ciklamat, salicil i neke veštačke boje i dr.).

Pored zvaničnih standarda o kvalitetu namirnica koje donose državni organi čime regulišu kvalitet i sirovinski sastav dozvoljene dodatke, bakteriološke norme i dozvoljene količine pesticida, način pakovanja i označavanja, prevoza i skladištenja, odnosno rukovanja do prodaje potrošačima u mnogim zemljama, (a i kod nas) postoje inspekcijske službe koje kontrolišu primenu tih propisa i preduzimaju kaznene mere protiv nesavesnih proizvođača i trgovaca. Kod nas su to tržišna (cene i kvalitet), sanitarna i veterinarska (zdravstvena ispravnost) poljoprivredna inspekcija (kvalitet) koje vrše pogled u proizvodnim pogonima i prodavnicama, kontrolišući (svaka u svom domenu) cene, kvalitet i ispravnost namirnica u proizvodnji i prometu.

Po pravilu u prodavnicama i ugostiteljskim objektima na javnom je mestu istaknut broj telefona inspekcije kojoj se treba javiti u slučaju da se roba naplaćuje skuplje ili ako se prodaje roba nižeg kvaliteta ili neispravna.

Osim državnih inspekcija u razvijenijim zemljama veoma su aktivne organizacije građana za zaštitu potrošača koje su vrlo autoritativne i u stanju su da se izbore za prava potrošača da za svoj novac dobijaju kvalitetne i zdrave namirnice.

Kod nas u mesnim zajednicama postoje saveti potrošača čija je aktivnost veoma različita. Neki su veoma aktivni, a drugi pasivni, što se videlo i po tome da se organizacije za zaštitu potrošača nisu više zauzele za otklanjanje nestašica nekih namirnica: kafe, jestivog ulja, šećera i deterdženta. Inače, u cilju boljeg snabdevanja građana proizvodima svakodnevne potrošnje naši propisi obavezuju organizacije udruženog rada da sarađuju i da se dogovaraju sa samoupravnim interesnim zajednicama, mesnim zajednicama i organizacijama potrošača o razvoju i lokaciji prodajne mreže na njihovom području, o asortimanu, količini, kvalitetu i ceni proizvoda namenjenih neposrednoj potrošnji, o radnom vremenu i drugim pitanjima vezanim za uredno snabdevanje građana.

Reklame preko radija, televizije i drugih sredstava informisanja često ističu prednosti ne samo zaista kvalitetnih namirnica, već i proizvode koji takve preporuke ne zaslužuju. To je i razlog što neke organizacije potrošača osuđuju sumnjive reklamne poteze. U Parizu je objavljena interesantna brošura pod naslovom: „Potrošači, pazite . reklama!”

Neka udruženja potrošača organizuju uporedno testiranje namirnica i rezultate tih testova objavljuju u štampi, što pomaže potrošačima da kupuju dobre proizvode.

Kod nas Centar za potrošače, u okviru Zavoda za unapređenje  domaćinstva, u zajednici sa Privrednom komorom povremeno organizuje uporedno stručno ocenjivanje namirnica u Beogradu. Ovaj sistem ocenjivanja pokazao se kao veoma koristan, jer je objektivan, stručan i proizvođači namirnica popravljaju kvalitet svojih proizvoda nakon negativnih ocena.

PAZITE KADA KUPUJETE

I pored zakonskih obaveza još ima proizvođača i trgovaca koji dovoljno ne poštuju propise o kvalitetu i higijenskoj ispravnosti namirnica i o dobrim poslovnim običajima. Zato se na tržištu nalaze i namirnice slabijeg kvaliteta, manjeg sadržaja u pakovanjima i sumnjive ispravnosti. Nažalost i takve namirnice neupućeni potrošači kupuju. A postoje jednostavni metodi za ocenu da li se kupuju namirnice odgovarajućeg kvaliteta i označene količine. Samo je potrebno da se potrošači potrude da sebe zaštite i da ne tolerišu nikakve propuste proizvođača i trgovine. Treba naime da znate da u takvim slučajevima imate prava na zamenu proizvoda sa manama ili povraćaj novca, a ako vam reklamaciju ne uvaže treba se javiti inspekciji.

Cilj ovog priloga je da pruži potrošačima osnovna uputstva o pravima koja imaju i da im omogući da raspoznaju kvalitetne i ispravne namirnice, da dobiju odgovarajuću količinu kvalitetnih i ispravnih namirnica i to po ceni koja je označena.

Potrošači danas obično prihvataju nove proizvode smatrajući ih dobrim i neškodljivim naročito ako se reklamiraju. Ima, međutim, dosta primera da potrošači prihvataju bez rezerve i namirnice sa mnogo raznih hemijskih dodataka iako mogu da kupe iste proizvode sa manje ili bez aditiva. Na primer, nije isto kupiti voćne sokove ili razne napitke sa puno konzervansa, boja, aroma ili sokove prirodne čak i bez dodatog šećera. Zakon o JUS-u i pravilnici o kvalitetu namirnica obavezuju proizvođače da stavljaju na namirnice čitljive i istinite oznake namenjene potrošačima. Zabranjeno je zapravo stavljanje netačnih nepreciznih i nejasnih oznaka koje mogu kupca dovesti u zabludu u pogledu porekla, kvaliteta, prirodnosti, količine, dodataka.

Potrošači treba zapravo da se pridržavaju nekih osnovnih pravila prilikom kupovine namirnica i ne kupovati proizvod bez oznake na pakovanju ili bez oznake vrste i kvaliteta namirnice koja se prodaje rinfuzno, izbegavati proizvode na kojima nije jasno naznačeno koji sastojak sadrži i dati prednost onima koji te podatke imaju i koji sadrže što manje aditiva. Uzdržavati se od kupovine namirnica ca nejasnim oznakama, jer postoji sumnja da su one nejasne sa razlogom, prednost davati namirnicama koje nose oznake prirodnog sastava. na primer, bez dodatih konzervanasa, boje i drugih hemijskih dodataka, bez dodatnog šećera i slično. Najveće poverenje pokloniti namirnicama koje nose sve propisane oznake i čitku oznaku datuma proizvodnje i rok upotrebe, a naročito namirnicama koje su skoro proizvedene jer svežina je osnovni elemenat kvaliteta i ispravnosti namirnica

OBAVEZE TRGOVINE I PRAVA POTROŠAČA

(Foto Dragan Jevremović)

Pravo je svakog kupca da kontroliše merenje, pakovanje, naplatu i drugo, ali to treba činiti na način koji ne vređa radnika u trgovini. To uostalom omogućuju i propisi koji na te stvari obavezuju prodavca.

Obaveze trgovine, odnosno radnika u njoj su da redovno i kvalitetno snabdeva potrošače, da prema potrošačima ima korektan odnos i da dovoljno brzo i valjano usluži kupca, da proda na zahtev potrošača namirnice koje se nalaze u prodavnici ili po priručnom skladištu, da istakne cenu robe koju prodaje na način uočljiv za kupce i da prodaje po tim cenama. Da namirnice prilikom prodaje tačno meri i to na ispravnim vagama, da za pakovanje prodate robe koristi omotni materijal koji je srazmerne težine čist i neškodljiv, da ne drži u prodaji namirnice nižeg kvaliteta od propisanog i one kojima je istekao rok upotrebe, da odstrani iz prometa namirnice koje su opasne po zdravlje potrošača i da ne prodaje neispravne, pokvarene, falsifikovane i namirnice nižeg kvaliteta pod vidom i po cenama za viši kvalitet. Obaveza trgovca je i da sarađuje sa savetima potrošača i mesnim zajednicama i da povrati novac ili zameni namirnicu sa skrivenom manom (strani predmeti, zaraženost i druge mane koje se kod kupovine ne uoče).

(Foto arhiv „Politike”)

Potrošač ima pravo prilikom kupovine namirnica na redovno i kvalitetno snabdevanje određenim proizvodima, odnosno da u određenoj prodavnici može uvek kupiti sve namirnice i u količinama koje traži (osim u izuzetnim slučajevima), na bezbednost prilikom kupovine životnih namirnica. da ne bi došlo do prodaje ukvarenih i štetnih namirnica, na odgovarajući kvalitet robe koju kupuje, tj da roba odgovara u svemu propisanom kvalitetu, na korektan odnos trgovaca prilikom kupovine, na kupovinu robe po redovno utvrđenim i označenim cenama i na povraćaj i zamenu kupljene robe ako ima skrivenih mana.

TAČNO MERENjE I PAKOVANjE

Dužnost je prodavca da proda onu količinu namirnice koju kupac želi, prikrivanje i obustavljanje prodaje robe je privredni prestup koji se kažnjava, količinsko ograničavanje prodaje namirnica dozvoljeno je samo u izuzetnim prilikama kada se oseća nestašica neke robe, jep bi prodajom većih količina robe bilo bi dovedeno u pitanje redovno snabdevanje drugih potrošača a postojala bi sumnja da se roba u većoj količini od uobičajene kupuje iz špekulativnih razloga.

Ako namirnica nije originalno pakovana prodavac je dužan da robu tačno izmeri i to na ispravnoj i balansiranoj vagi.

Po pravilu materijal koji služi za pakovanje namirnica ne sme se uračunati u težinu kupljene robe.

Zakidanje na meri predstavlja drastičan prekršaj i šteti ugledu prodavnice i radne organizacije čija je prodavnica. Naročitu pažnju treba obratiti na merenje voća i povrća na pijacama i to posebno kada ih meri preprodavac jer im kantari često nisu ispravni, a ima i trikova kod merenja.

U prodavnici vaga mora biti tako postavljena da potrošač neposredno vidi koliko teži namirnica koju kypyje. Preporučljivo je da potrošač gleda u vagu dok se namirnice mere. Na zahtev potrošača prodavac je dužan da robu ponovo izmeri, ako se posumnja u tačnost merenja.

Prodavac je dužan da kupljenu i izmerenu namirnicu zapakuje. Propisi pored ostalog zabranjuju da se za pakovanje namirnica upotrebljava vlažna umašćena ili uprljana hartija i hartija koja ima miris ili koja otpušta svoje sastojke (novine i sl).

Zabranjeno je pakovanje namirnica koje se troše u neprerađenom stanju ili bez odstranjivanja spoljnjeg sloja u staru hartiju (novine, papir od knjiga ili svezaka i sl.) i hartiju koja je već bila upotrebljavana ako takva hartija dolazi u neposredan dodir s namirnicama.

Papirne kese su najpogodnije za pakovanje namirnica.

TAČAN OBRAČUN 3A KUPLjENE NAMIRNICE

Obmanjivanje kupaca je pojava poznata od davnina, ali je sa napretkom tehnologije i ono postalo maštovitije. Prošla su, naime, vremena običnog zakidanja pomoću lažnih tegova i kantara sa netačnim merama, spajanja kanapa sa kofom vode, mešanja na izgled sličnih namirnica i materijala.

Mogućnosti za obmanjivanje potrošača su danas veoma velike jep se potrošač teško snalazi u velikom broju namirnica. Tako, na primer, ako vam prodavac proda junetinu kao teletinu ili govedinu po ceni junetine on vam neopravdano naplaćuje znatno više. Isti je slučaj ako vam u mleveno meso ubaci parčiće loja ili ako je to već učinio pre nego ste došli u prodavnicu.

Obmanom potrošača u trgovini ce smatra: stavljanje u promet namirnica koje po svojoj težini ili kvalitetu ne odgovaraju onome što se redovno pretpostavlja kod takvih proizvoda: stavljanje u promet namirnica sa označenim podacima koji ne odgovaraju vrsti, sadržini, poreklu, ili kvalitetu namirnica: nepravilno obračunavanje kupljenih namirnica na štetu potrošača.

Obračunu treba obratiti što više pažnje bilo da kupujete namirnice u klasičnoj bilo samo uslužnoj prodavnici. Nije, naime, nepoznato da se neke namirnice zaračunavaju po višoj ceni od određene i istaknute, kao i da je na traci sa kase bilo više proizvoda nego u korpi. Poznat je trik sa nekim proizvodima koji stalno stoje pored kase i svakom potrošaču ulaze u obračun, a ako je neko to uočio odgovor je spreman: „Zar to nije vaše, izvinite”.

Proverite i vi bar jednom da li je obračun izvršen korektno, a to vam omogućava traka ako kupujete u samousluzi,. a u klasičnoj prodavnici se snađite sami, jer su tamo obično i cene nedovoljno istaknute i nisu ispisane na namirnicama.

SVEŽE VOĆE I POVRĆE

Kada kupujete voće i povrće obratite pažnju da ono bude sveže, zrelo za potrošnju, zdravo, da nije natrulo i bez naprslina, uboja i oštećenja, da nema strani ukus i miris i da ne sadrži vidne ostatke hemijskih sredstava za zaštitu od bolesti i štetočina. Inače, plodovi su kod većine vrsta sortirani po veličini i klasirani po klasama (ekstra, I i I I).

Međutim, kod prodaje voća i povrća ima čestih nesporazuma između prodavaca i potrošača i to onda kada se prodaje roba koja nije klasirana već se u istim pregradama, odnosno sanducima nalaze sitni i krupni plodovi dopadljivi i sa lošim izgledom, a prodavac želi najpre da izbaci manje privlačne plodove dok potrošač želi one najbolje.

Dobra je praksa nekih prodavnica da daju potrošačima da sami odaberu plodove i količinu. Najbolje je, ipak, da trgovina nabavlja od proizvođača već sortirano voće i povrće i da ga kao takvo prodaje. Kod usluživanja voće se ne sme pakovati u novinsku i drugu upotrebljavanu hartiju.

(Foto arhiv „Politike”)

U savremenom voćarstvu i povrtarstvu koriste se razna hemijska sredstva za zaštitu od bolesti i štetočina tzv. pesticidi. koji se zadržavaju na plodovima dosta dugo. Stoga je neophodno da ce plodovi pre upotrebe brižljivo peru ili čak i ljušte, mada koren i lišće apsorbuju neke insekticide koji se talože u pulpi plodova i izlažu potrošače toksičnim delovanjima. To je i razlog da se danas čak više cene plodovi sitniji i manje dopadljivi, ako ne sadrže pesticide. Kod agruma (limun, pomorandža i dr.) i banana neki pesticidi se ne mogu odstraniti ni pranjem (ortodifenil i fenilfenol) te propisi obavezuju da se istakne oznaka „kora nije za jelo”. Greška je čak i kada se kriške limuna sa korom stave u čaj ili se kora pomorandže koristi za spremanje poslastica.

ZAMRZNUTO MESO, VOĆE I POVRĆE

Najveće prednosti u konzervisanju mesa, maslaca, voća, povrća i drugih namirnica ima tzv. duboko zamrzavanje. Osnovno je, međutim, pravilo da se jednom odmrznute namirnice što brže pripreme i troše i da se ponovo ne zamrzavaju. Zato prilikom kupovine obratite pažnju da li su ove namirnice zamrznute. Ako su odmrznute i omekšale, ne kupujte ih. Zamrznuto povrće treba odmah spustiti u ključalu vodu bez prethodnog odmrzavanja.

 I u domaćinstvu se mogu meso i druge namirnice zamrzavati i to samo veoma sveže. Meso pre zamrzavanja ne treba prati, a ako je neki deo bio izložen bakterijama treba ga odseći. Pravilno zamrznuto sveže meso može se držati u frizu od jednog do 10 meseci, ako nije bilo prekida struje. U tom slučaju meso treba u roku od 48 časova upotrebiti, a nikako ga ne zamrzavati ponovo.

Smrznuta gotova jela treba takođe držati do potrošnje u frizu, a gotova jela u limenkama i alu-folijama uopšte ne treba držati u frižideru, kao i sve druge trajne konzerve.

Kupljeno sveže meso do pripremanja treba držati u hladnijem sektoru frižidera. ali samo na dan-dva, a najviše pet dana (biftek). Kuvano meso i jela sa mesom ne treba držati više od jednog do dva dana, osim ako se ne zamrzavaju u frizu.

KOJI JE HLEB NAJBOLjI

U našoj ishrani hleb je još uvek osnovna i svakodnevna namirnica. Postavlja se, međutim, pitanje koji hleb odabrati: kompletan sa svim sastojcima, crni, ili polubeli. Pošto mekinje u hlebu usporavaju resorpciju fosfora, kalcijuma i gvožđa, a beli hleb je lišen nekih sastojaka (kalcijum, gvožđe i vitamini) dijetetičari preporučuju polubeli hleb koji je lako svarljiv i sadrži potrebne bioelemente.

Dobar je onaj hleb koji je narastao i ima pravilan oblik, svetlu ili tamniju rumenu boju kore, koja je jednolično pečena, jednoličnu i šupljikavu sredinu sa svojstvenim mirisom i ukusom.

Ne treba kupovati hleb sa ovim manama: zagorela (crna) kora koja se ne sme jesti jer se pretpostavlja da čađ iz izgorele kore sadrži kancerogene supstance, sredina gnjecava, s vodenastim i slaninastim slojevima, grudvicama od brašna i soli; nedovoljno pečen i sa neprirodnim mirisom i ukusom, sa stranim telom ili ako je plesniv i paučljiv.

Hleb se lakše vari bajat i zato ga sasvim svežeg ne treba jesti u većoj količini.

Hleb i pecivo u prodaji na malo moraju se zavijati hartijom. Ako hleb i pecivo nisu originalno pakovani, na prodajnim policama mora biti označena vrsta hleba i težina pojedinih komada kao i naziv proizvođača.

Pojedini hlebovi mogu u težini gubiti do pet odsto, s tim da prosečna težina 10 hlebova ne sme biti manja od one koja je naznačena.