Pozorište je kao goli život

„Dva mirisa ruže”, „Vitorio jest bio mali, ali je veliki čoek”, „Pevaj, brate”i „Ženidba” – reč je o komedijama. Zatim „Žanka” – reč je o drami. Svaka od njih u toku ove pozorišne sezone doživela je stoto izvođenje. I svaku od njih režirao je isti čovek – Slavenko Saletović. Reditelj koji veruje da je smeh blaženo isceliteljsko miro, put koji vodi katarzi gledališta. Stvaralac koji danas, ipak, lucidno tvrdi da bi tek alhemijska, može biti i nemoguća, mešavina svih njih zajedno, bila njegov najbolji „proizvod”, zlatni.

– Bila bi to najbolja predstava svih vremena kada bi se u njoj jednostavno a suštinski i bolno i komično raspravljala tako bitna tema o slobodi igre kao u „Žanki”. Izrugivala i istovremeno afirmisala naša mentalitetska različitost kao u „Vitorio jest bio mali, ali je bio dobar čoek”. Do euforije razgalila publika glumačkim majstorijama i obradovala nama Srbima oduvek omiljenom marijači muzikom kao u „Dva mirisa ruže”. Perfektno žongliralo, po ivici estrade, a u slavu eruptivne energije glumačko-muzičkog praska kao u „Pevaj brate”. I višom teatarskom matematikom toliko duboko prodrlo u likove i svet jednog gromadnog dramskog pisca kao što je Nikolaj Vasiljevič Gogolj u „Ženidbi”, priča Saletović.

Odmah, potom, priznaje da će, međutim, intimno ostati najviše vezan za predstavu „Heroji” po tekstu Predraga Perišića, Pozorišta na Terazijama, koja nije dobacila do svoje prve stotke, kako kaže,isključivo zato što se njegov prijatelj, glumac, Milenko Zablaćanski preselio u „Stvoriteljeve skute”.

– I otuda, siguran sam, pomno prati šta i kako radimo i moli se za nas, dodaje.

Neke od pomenutih predstava igraju se godinama, neke čak od 2002. a neke odskora. Tačnije, jedna od njih, koja je i rekorder – „Pevaj brate” – po tekstu Stevana Koprivice, premijerno se našla pred publikom u Favi teatru 2009. godine i već je stigla do broja sto.

Na pitanje zašto se češće odlučuje za komedije, da li je reč o nameri ili slučaju, naš sagovornik kaže:

– Ni jedno ni drugo. Život, teatar, sudbinu i budućnost osećam kao čvor muke stradanja i radovanja postojanju i trajanju. Kroz ogromnu emociju nepravednog zastruji i narod obuzme ushićenje dobroga dela i radost moralne spoznaje. U dozivanju te fluidne, onozemaljske duboke emocije, na užas uozbiljenih i namrgođenih obodrivača narodne svesti i savesti, komedija zna prave šifre pristupa publici i barata sa njima kroz vekove. Neću da prizivam u pomoć Šekspira, Molijera, Čehova, Beketa... Ali, postoji li ijedno njihovo dramsko delo u kome nisu kroz komično nalazili put do srca publike?

Ina probama njegovih predstava uglavnom je dobra atmosfera. Možda zato jer i on sam smeh oseća kao „ utehu, prostor za oporavak, koji nije beg, niti frivolna, lakrdijaška zabava pučanstva”.

– Na probi pokušavam da zaista probamo. Ne priznajem i proterujem uterivanje krivice i obeležavanje krivca. Borim se za pravo na grešku u toku probe, sve u cilju uvežbavanja do sigurnosti perfekcije. To obično prija učesnicima probe i meni. Međutim, kako se primiče premijera tako se zaoštravaju i okolnosti koje grešku, a ona je u teatru skoro uvek nenamerna, uvode u jednu ozbiljniju sferu. Što je i očekivano – objašnjava Saletović.

Na kraju, donekle kritično, slično odgovoru na prethodno pitanje,  kaže da je Fakultet dramskih umetnost, na kojem decenijama predaje, bio i ostao institucija ušuškanih jaslica,i za studente i za profesore. Tu se sve simulira,bez prave,bojeve municije. A u teatru je go život, arena, gladijatorska borba igrača da igraju i budu viđeni.

– Tu je suština pozorišta. Za to se školujemo u umetničkoj školi, za to spremamo studente i sebe svaki put ponovo. Tu je svrha svakoga od nas, pa i mene.