Afričke ljubičice iz šumadijskih plastenika

Kragujevac – Cvećarstvo u Srbiji – hobi ili ozbiljna poljoprivredna grana? Odgovor na ovo pitanje možda leži u rezultatima koje je ostvario klaster „Šumadijski cvet“, osnovan u Kragujevcu 2007. godine.

Prema rečima predsednika ovog udruženja, pravnog tehničara Simona Zečevića, proizvodnja cveća u kragujevačkim selima danas je čak pet puta veća nego pre četiri godine, a muškatle, petunije, ruže i afričke ljubičice iz šumadijskih plastenika dobro se prodaju i u Bosni i Hrecegovini, Makedoniji, Crnoj Gori...

Problem je, kaže Zečević, što nadležni u državi i dalje ne tretiraju cvećarstvo kao ozbiljnu poljoprivrednu granu.

– Do pre deset godina u Srbiji se niko ozbiljno nije bavio cvećarstvom. Muškatle su se proizvodile u čašama od jogurta. Naš klaster danas ima na raspolaganju milion standardizovanih saksija koje svakog trenutka može da ustupi svojim članovima. Ovo je samo jedna mala stavka u okviru naših aktivnosti, ali se i iz toga vidi da je proizvodnja cveća zaživela i da se sve veći broj ljudi bavi ovim poslom. Međutim, iako naši cvećari sada mogu da računaju na siguran plasman i solidnu zaradu, država još nije prepoznala cvećarstvo kao ozbiljnu poljoprivrednu granu – naglašava sagovornik „Politike“.

Ovaj klaster danas okuplja više od 150 proizvođača cveća iz cele Srbije, od čega je polovina sa teritorije Kragujevca i okoline. Mnogi su krenuli „od nule“, poput bivših radnika „Zastave“ koji su početkom 2000. ostali bez posla, a i sam Zečević je svojevremeno radio u danas propalom društvenom preduzeću.

– Cvećarstvom sam počeo ozbiljnije da se bavim kada sam pre desetak godina ostao bez posla u kragujevačkom tekstilnom kombinatu „22. decembar“. Uzgoj cveća do tada mi je bio samo hobi i neka vrsta kućne rekreacije. Sličan put su imali i drugi radnici propalih društvenih firmi, pa smo se, što iz radoznalosti, što iz očajanja, povezali i osnovali „Šumadijski cvet“, za sada jedini klaster cvećara u Srbiji. Poslednjih godina nastupamo na mnogim sajmovima, a svoje proizvode plasiramo na gradskim i specijalizovanoj pijaci cveća u Krnjači. Sarađujemo i sa javnim komunalnim preduzećima, a nešto izvozimo i u okolne zemlje. Poenta je da od ovog posla može lepo da se živi – kaže Zečević, naglašavajući da je reč o biznisu kojim se danas bave ne pojedinci, već porodične firme.

Klaster „Šumadijski cvet“ spreman je da pomogne svima koji bi da se bave cvećarskom proizvodnjom. Nisu u pitanju samo stručni saveti, nego i mogućnost da se preko ovog udruženja obezbede povoljni krediti za formiranje plastenika.

– Za razliku od Ministarstva poljoprivrede, od koga do sada nismo imali ama baš nikakvu korist, saradnja sa Ministarstvom za ekonomiju i Agencijom za razvoj malih i srednjih preduzeća dala je odlične rezultate. Do sada smo tri puta konkurisali kod ovih institucija i naši projekti su uvek bili prihvaćeni. Početnicima mogu da poručim da im je za početak dovoljan jedan plastenik, dimenzija osam puta 25 metara. To je oko 200 kvadratnih metara obradive i zaštićene površine, a sve to ne košta više od 3.000 evra – tvrdi Zečević.

Proizvodnja cveća u Srbiji zaista može biti unosan biznis. O tome, kako kaže naš sagovornik, govori i podatak da je uvoz cveća poslednjih godina smanjen za oko 30 odsto.

– Do pre nekoliko godina čak 90 odsto cveća u Srbiji bilo je iz uvoza, uglavnom iz Holandije i Izraela, ali se kao zemlja porekla pojavljivala čak i Kenija. Naši proizvođači su se, međutim, trgli, pa je ponuda uvoznog cveća na domaćem tržištu spala na oko 60 odsto. Srpski cvećari mogu još bolje da rade, pod uslovom da država stane iza njih. Ne mogu da tvrdim, ali kretanja na tržištu pokazuju da je uvoznički lobi i dalje jak – smatra Zečević.

Srpski cvećari imaće daleko veće prihode ako nastupaju zajedno, udruženi u klastere ili neka slična profesionalna udruženja. Tome u prilog ide i ugovor koji je „Šumadijski cvet“ nedavno potpisao sa jednom beogradskom firmom. U pitanju je nabavka 80.000 sadnica „ledenog srca“, a Zečević navodi da je posao vredan 3,5 miliona dinara.

Brane Kartalović