Knjiga uteha i ohrabrenja

Sve je počelo onog trenutka kada mu je poštar doneo račun za struju. Ugledao je cifru i samo što ga kap nije strefila. Nije mu bilo jasno kuda su otišli svi ti kilovati, jer ne pamti kada je poslednji put grejao kuhinju, kupatilo a kamoli spavaću sobu, uprkos žestokom temperaturnom minusu. Nije se sećao ni kada je, zimi, poslednji put legao u krevet pored svoje žene a da, umesto dodira njenog tela i bosih stopala, nije osetio perjanu jaknu i vunene čarape. Proklinjao je dan kada su se doselili u naselje bez toplovoda i tako bili prinuđeni da se greju na struju. Nisu čak mogli ni da se vrate starom dobrom „smederevcu”, jer zgrada nije imala odžake. Jednostavno, nije bilo alternative. Ali koga je za to bilo briga? Nikoga! Račun je morao da plati kako zna i ume.

Peo se stepeništem zgrade ka stanu osećajući kako mu krv jurca kroz telo brzinom brojki na njegovom strujomeru. Trgnuo ga je glas komšije koji je stajao ispred svojih vrata:

– Komš’o, šta si oborio nos, stig’o račun, a? Ma, ajde molim te, došao je i meni, al’ znaš kako se ja branim od takvih stvari? Kupio sam jednu knjigu u kojoj mogu da pronađem lek za svaku situaciju. Ajde, svrati na kafu pa ću da ti pokažem.

Prihvatio je poziv odmah, ne zbog te knjige već zbog šanse da se izjada nekome ko nije član njegove porodice, a u istom je sosu. Kako je seo, tako je iz njega krenulo da sipa ogorčenje:

– Jesi li čuo, iako su nam računi nenormalno veliki, još će struja na sve to i da poskupi! Pa, dokle bre čoveče?!

– Znam, čuo sam. Ali zašto ne gledaš to ovako: slušaj podatak koji sam pronašao u ovoj knjizi! „Da li znate da na Uranu zima traje dvadeset i jednu godinu?” Zamisli, komš’o moj, da ti je sudbina odredila da živiš na Uranu koliki bi račun morao da plaćaš! I to dvadeset i jednu godinu zimske potrošnje električne energije!

Pogledao ga je belo, a zatim odmahnuo glavom.

– Daj, ti se zafrkavaš, a situacija je vrlo ozbiljna. Nemamo žena i ja šta da jedemo, zaduženi smo do guše, a ti meni pričaš šta bi bilo da živimo na Uranu.

Komšija nastavi da lista knjigu i kada pronađe ono što je tražio zadovoljno se osmehne.

– Slušaj sad ovo i zamisli da si ptica: „Da li znate da svaka ptica svakog dana mora da pojede makar polovinu svoje težine kako bi preživela?” E, moj prijatelju, zamisli tek tu muku, da moraš da sa svojih osamdeset kila svakodnevno sebi obezbediš četr’es kila hrane, pa još i ženi tridesetak! A da vam ’tići nisu odlepršali morao bi i njih da hraniš sa još toliko.

– Znaš, pošto sam čovek, a ne ptica, i nisam sa Urana nego sa Zemlje, brinem svoje zemaljske probleme. Daj ako hoćeš da pričamo o tome, nije mi do smeha i šale, jer me na sve ovo i zubna proteza žulja pa razvaljuje.

Komšija Milan se ozari, okrene stranicu knjige i nastavi da čita:

– Izvini, ali sad si mi sam natrčao, slušaj ovo: „Jeste li znali da je Abraham Linkoln imao protezu za zube od drveta, kao i većina ljudi tog vremena?” Eto ti, predsednik ogromne države! Ti misliš lako je njemu, predsednik, njega bar veštaci ne žuljaju nikad, a on – kvrc – imao drvenu protezu!

– Šta je tebi prijatelju? Ti si izgleda jedini čovek koji je usvojio preporuku vlade da se širi optimizam, pa ga širiš i kad je realno nemoguće da se primi.

– Ne radim ja ovo ni po kakvoj preporuci vlade, ja ovo radim da bi sebi pomogao – komšija Milan je ućutao na trenutak a potom nastavio – Evo, na primer, kladim se da nisi znao da je otvarač za konzerve izmišljen četrdeset osam godina nakon što su prvi put upotrebljene konzerve! Da li si znao da prosečna osoba zaspi za samo sedam minuta? Da li si znao da su ljudi i delfini jedine vrste koje upražnjavaju seks iz zadovoljstva? Da li si znao da su Aleksandar Makedonski i Julije Cezar bili veliki osvajači uprkos tome što su bili epileptičari? Svi se bre žalimo, komš’o moj, da smo premoreni od posla a znaš li da termiti rade dvadeset i četiri sata dnevno i uopšte ne spavaju? E, ovo će te interesovati: da li znaš da možeš da zapališ vatru uz pomoć leda?

Milan nije ni primetio kad je on ustao i krenuo ka vratima, već je nastavio da čita „Da li znate?”

Penjući se stepenicama ka svom stanu čuo je: „A da li znaš da u proseku čovek izgovori skoro 5.000 reči dnevno, ali ipak 80 odsto od toga priča sam sa sobom?!”