Posle pola veka ponovo na sceni

Subotica – Pre pedeset godina Paula Hek stajala je na sceni obučena u romantičan kostim, dok se burni aplauz kao plima prelivao preko pozorišne rampe, a ona osećala kao da je uzdiže pod svodove najstarijeg pozorišnog hrama u zemlji. Bila je koketna Kraljica čardaša, a publika je obožavala njeno izvođenje, hrleći da vidi primadonu Paulu Hek na sceni Narodnog pozorišta u Subotici. Svako njeno pojavljivanje bila je svečanost koju poštovaoci pozorišta nisu propuštali. Ponešto od tog vremena, od one atmosfere kada se u pozorišnom foajeu okupljala publika u večernjoj toaleti, a teatar svake godine premijerno izvodio bar jednu operetu, biće oživljeno na novoj premijeri u pozorištu „Deže Kostolanji”, u predstavi „Živela ljubav” zakazanoj za 19. april. Na scenu će se po zamisli reditelja Sabolča Tolnaija pojaviti osamdesetšestogodišnja Paula Hek. U tom trenutku biće verovatno naša najstarija glumica koja i dalje izlazi pred svetla reflektora.

– Još nisam imala precizne dogovore sa pozorištem, ali, kako mi je rečeno, trebalo bi da glumim samu sebe, da govorim svoja sećanja na staro pozorište i svoje uloge. Malo sam nervozna i imam tremu jer ne znam kako ću se pojaviti i šta ću govoriti, niti kako ću izaći na scenu jer ja ne mogu bez štapa. A, i moji „točkići” više ne funkcionišu onako kao pre – kaže nam Paula Hek i živahno pokazuje rukom na svoju glavu.

Sa urednom frizurom, obučena u pantalone i džemper, u belim mokasinama i s diskretnim nakitom, nekadašnja primadona subotičkog teatra kao da ne dozvoljava godinama da učine više nego što moraju. Otkako joj je umro suprug pre osam godina preselila se u stan u Gerontološkom domu i kaže jedino što joj ovde nedostaje jeste prostor da smesti sve svoje fotografije i uspomene.

– Živela sam bogat, ispunjen život – priča nam Paula Hek dok pokazuje fotografije sa predstava. Bila je Eliza Dulitl u „Pigmalionu” ostvarivši na sceni preobražaj od ulične prodavačice hrapavog glasa do dame iz visokog društva, igrala je u Lorkinoj „Krvavoj svadbi”, bila je Krležina „Leda”, Rozalinda u Štrausovom „Slepom mišu” i još desetini opereta.

– U dramskim predstavama igrala sam sve uloge, pristajala gotovo i da statiram, ali u operetama sam uvek imala noseće role – kaže Paula Hek.

Njen lepi glas i scenska izražajnost otkriveni su još dok je učila za učiteljicu u strogom samostanu u mađarskom gradiću Baji, gde je otišla na školovanje iz rodnog Bezdana. U poratnom Somboru taj lep glas obezbedio joj je i prvi posao na sceni Mađarske drame tamošnjeg pozorišta, a kada je nakon dve godine Mađarska drama prestala sa radom, već je imala ugovoren angažman u subotičkom Narodnom pozorištu.

– Scena je bila moja crkva, sve što mi je bilo važno dešavalo se na sceni, izlazak pred publiku za mene je bio praznik i tremu sam imala možda tek pred premijeru, ali kada bi predstava krenula i začuo se prvi aplauz, sva nervoza bi prošla – seća se Paula Hek. Zbog toga joj je teško pao prisilni odlazak iz teatra, koji je napustila zbog nesporazuma, umetničkog sudara u kojem nije htela da odstupi od svojih principa. Sa pedesetak godina postala je penzionerka. I onda je ponovo našla načina da izrazi svoje umetničke talente. Nastavila je da slika, pohađa kolonije i osvaja nagrade za svoje slike, a istovremeno da piše poeziju i nastupa na brojnim humanitarnim koncertima. U poslednje vreme, oči je ne služe više dobro, pa ne slika, ali poeziju i dalje piše i govori. Upravo očekuje da joj izađe nova zbirka koju je priredila profesor Ema Horvat. Na talasima Radio Novog Sada još i sada se može čuti njen glas u poznatim arijama. Nedavno je nastupala u jednom od gerontoloških klubova i sa nelagodom priznaje da su joj vršnjaci prilazili da joj poljube ruku i ispričaju da je se sećaju sa scene.

Iako očekuje da za mesec dana ponovo bude obasjana reflektorima, i izdavanje nove knjige, Paula Hek sa setom kaže da živi pasivno:

– To je tako jer navikla sam na život pun događaja, prijatelja i pesme. Neprestano sam nešto stvarala a sada imam sve manje snage za to.

Aleksandra Isakov