Ko će rešiti sudbinu Vukovićevih skulptura

Osam skulptura u gipsu Matije Vukovića (1925–1985), srpskog vajara, koje su sredinom devedesetih godina iz Muzeja savremene umetnosti (MSU) u Beogradu premeštene u hol Istorijskog arhiva u Boru, radi izlivanja u bronzi (do čega nije došlo), trebalo bi što pre sanirati i izmestiti u neki drugi prostor. Izmeštanje je nedavno naložio MUP Srbije jer bi skulpture smetale prilikom eventualne evakuacije u slučaju požara. Izlivanje u bronzi može se odložiti za neko drugo vreme. Ministarstvo kulture trebalo bi finansijski da pomogne ovu konzervaciju, iako pravno vlasništvo nad ovim delima nije rešeno u potpunosti, mada su Vukovićeva ostvarenja utvrđena kao kulturno dobro (1986).

– Iako je MSU čuvao radove srpskog vajara u svom depou iz etičkih razloga, institucija koja je ovlašćena za ovu zaostavštinu je Muzej grada Beograda kome smo prekjuče uputili dopis sa namerom da ovu situaciju zajedno razrešimo – rekla je za „Politiku” Rajka Bošković, kustos Zbirke skulptura MSU povodom novonastale situacije.

Upravo je taj postupak MUP-a otvorio „stare rane” na zaostavštini Matije Vukovića, koji je i za života strepeo da bi njegova dela mogla da stradaju. Posle vajareve smrti 1985, njegova dela izložena propadanju u ateljeu su 1987. pripala naslednicima Biljani i Ivici Vuković. Reč je o zaostavštini koja se sastoji od 82 skulpture, tri crteža i 14 fragmenata skulpture.

Kako su Vukovićeva dela dospela uopšte u depo MSU u Beogradu (koji nije njihov vlasnik), objašnjava kustoskinja Bošković:

– Iako se Biljana Vuković, jedan od naslednika, obratila pismom našem muzeju 1994. godine u kome daje saglasnost da dela iz zaostavštine Matije Vukovića može preuzeti MSU u Beogradu, sa napomenom da se vajareva dela izliju u bronzi, njena saglasnost nije dovoljna ni pravno važeća, jer nedostaje saglasnost drugog naslednika, Ivice Vukovića (koji je zbog bolesti onemogućen da to učini). Nakon tog dopisa, odlukom Radislava Trkulje, tadašnjeg direktora MSU, obavljena je primopredaja umetničkih dela između naslednice Biljane Vuković i MSU, objašnjava Rajka Bošković.

Tada počinju pregovori sa RTB Bor o odlivanju deset skulptura Matije Vukovića u livnici u Boru sa molbom da realizacija počne 1. septembra 1995. Međutim do nje nije došlo.

– Od deset skulptura dve su izlivene i to „Utopljenica” i „Rudar”(nalaze se u parku MSU), a ostalih osam sam zatekla 2006. godine kada sam pravila izveštaj o njihovom stanju. Tada sam zaključila da su skulpture veoma oštećene i da je potreban konzervatorski tretman pre prenošenja na drugo mesto, a predložila sam i njihovu restauraciju. U saradnji sa konzervatorima (Miroljub Stamenković i Slobodan Savić), koje MSU povremeno angažuje kao spoljne saradnike, s obzirom na to da u MSU postoji samo jedan konzervator, i to za slikarstvo, napravljen je plan i budžet potreban za konzervaciju i restauraciju ovih skulptura i on je tada iznosio 63.000 dinara. Imajući u vidu da je od tada prošlo skoro pet godina, predlažem da isti tim ponovo izvrši uvid i procenu. Poslednji dopis u vezi sa ovim slučajem MSU je poslao Ministarstvu kulture Srbije 7. februara ove godine u kom se naglašava loše stanje ovih skulptura i to da se one ne mogu premestiti bez prethodne konzervacije. Tražili smo od Ministarstva kulture sastanak kako bismo napravili plan zaštite Vukovićevih dela od daljeg propadanja. MSU, međutim, od Ministarstva kulture nije dobio nikakav odgovor – objašnjava Rajka Bošković.

Naša sagovornica potom navodi da je Muzej savremene umetnosti dopisom koji je prekjuče uputio Muzeju grada Beograda želeo da, zajedno sa njim, alarmira javnost i Ministarstvo kulture da se akcija očuvanja zaostavštine Matije Vukovića pokrene sa mrtve tačke. U tom smislu, MSU je poslao dopis i Ministarstvu kulture, informisanja i informacionog društva u kome predlaže, u cilju sprečavanja daljeg propadanja skulptura, da Ministarstvo odredi instituciju koja bi preuzela zaštitu i izvršila potrebne konzervatorsko-restauratorske tretmane (Narodni muzej ili Centralni institut za konzervaciju), imajući u vidu da MSU nema konzervatora za skulpturu.

U ovakvim situacijama, kako kažu stručnjaci, najveći problem je što posle konzervacije naslednici mogu da uzmu dotična dela, da ih izliju ili prodaju i niko ih u tome ne može sprečiti. I tada svako ulaganje u njih postaje škakljivo.

B. Lijeskić