Očekivali milione, otkrili milijarde

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – Kada je, pred kraj februara, postalo očigledno da je u Savetu bezbednosti postignut konsenzus da se protiv Gadafijevog režima posegne za starom merom, sankcijama, u Vašingtonu je već bio pripremljen predsednički ukaz kojim se zamrzavaju libijski računi u američkim bankama.

Posle izglasavanja rezolucije, 27. februara, saopšteno je da su američke finansijske vlasti blokirale oko 30 milijardi, svotu koja je polovina libijskog društvenog proizvoda. Ali ono što je upravo otkrio „Vašington post”, a što u momentu stupanja sankcija na snagu nije izneto, to je da je ovolika suma libijskih para u američkim bankama bila veliko iznenađenje i za funkcionere Trežeri departmenta kojima je povereno da sprovedu finansijsku blokadu Gadafija.

Očekivalo se, naime, da će sankcijama biti obuhvaćeno samo oko sto i nešto više miliona dolara. Ali u roku od samo 72 sata, koliko je trajala priprema predsedničkog ukaza broj 13.566, otkriveno je da su libijske vlasti i pojedinci bliski režimu u američke banke deponovali 29,7 milijardi, o čega je najveći deo bio samo u jednoj banci.

U međuvremenu su otkriveni još neki računi, tako da je ukupna suma blokiranih libijski para u Americi sada 32 milijarde. Ukupne devizne rezerve Tripolija procenjuju se inače na 110 milijardi.

Iako je u Velikoj Britaniji u međuvremenu zamrznuto još dodatnih 19 milijardi, ovo znači da Gadafi još ima dovoljno rezervi gotovine da plaća najamnike u svojoj vojsci, ali s obzirom na to da je izvoz nafte iz zemlje sveden na minimum, blokada njegovih i računa njegovih sinova mogla bi veoma brzo da smanji njegov manevarski prostor.

Gadafijevim finansijama, njegovim ličnim i onim njegovih sinova, opširnu analizu, ali iz drugog ugla, posvetio je i jučerašnji „Njujork tajms”, koji pre svega piše o mehanizmu bogaćenja u vrhu libijskog režima.

Iznosi se tako da su 2009. Gadafijevi bliski saradnici od globalnih naftnih kompanija koje su izvlačile libijsku naftu iznudili da pokriju račun od 1,5 milijardi dolara, što je Libija morala da plati porodicama poginulih u iz Tripolija organizovanom terorističkom obaranju putničkog aviona „Pan amerikena” iznad Velike Britanije.

Mnoge od ovih kompanija su američke, a „Njujork tajms”, pozivajući se na njihove funkcionere, zvaničnike vlasti i dokumenta Stejt departmenta, obelodanjuje i mehanizme kojima su pre svega Gadafijevi sinovi i njegovi najbliži saradnici reketirali sve one koji su želeli da posluju u Libiji posle ukidanja starih američkih sankcija 2004. godine.

Navodi se tako da je pukovnik Gadafi lično odobravao sve ugovore koji su bili veći od 200 miliona dolara. Jednoj međunarodnoj telekomunikacionoj kompaniji koja je želela da uđe u posao mobilne telefonije u Libiji stavljeno je već na početku pregovora do znanja da lokalni partner mora da joj bude Muhamed Gadafi, najstariji sin libijskog vođe.

„Koka-kola”, koja je svoju fabriku tamo otvorila 2005, našla se usred žestokog okršaja dva Gadafijeva sina, Muhameda i Mutašima, oko toga koji od njih će joj biti partner pa je, kad je u njihovoj svađi kao argument potegnuto i oružje, bila prinuđena da fabriku drži zatvorenom nekoliko meseci, iznosi se u jednoj diplomatskoj depeši.

Na sličan način je i „Katerpilar”, američki proizvođač građevinskih mašina, koji je 2009. bio na ivici zaključivanja ugovora za ulazak na libijsko tržište, posao izgubio pošto je libijska strana insistirala da postane partner jednoj državnoj firmi pod kontrolom Gadafijevih.

Druge kompanije su, međutim, plaćale „ugovorne bonuse” i obezbeđivale poslove. „Osidental petroleum” je tako platio milijardu dolara za 30-godišnji ugovor. Sličnu „taksu” je namirila i korporacija „Petro Kanada”, takođe za 30-godišnju licencu za istraživanje nafte.

M. Mišić