SAD naterale NATO da preuzme komandu

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – „Bravo Hilari”, prokomentarisao je francuski šef diplomatije Alen Žipe u momentu kada je, posle mukotrpnih, četvorodnevnih telefonskih pregovora na relacijama Vašington–Ankara–Brisel–Pariz–London postignut konsenzus o onome što se na prvi pogled činilo lakim pitanjem – preuzimanjem „komande i kontrole” libijske intervencije od strane NATO-a.

„To je bila teška diplomatska bitka”, ocenio je posle toga u Vašingtonu neimenovani funkcioner Stejt departmenta, uz objašnjenje da se do konsenzusa 28 zemalja „nikad ne dolazi lako” i isticanje velike uloge i predsednika Baraka Obame u ubeđivanju lidera Turske, Francuske i Velike Britanije.

Do zapleta, i potrebe za konsenzusom, došlo je zbog „kopernikanskog” obrta upravo Obame, dosad najvećeg eksperimenta u praktičnoj primeni nove američke spoljnopolitičke doktrine: multilateralizma. Obama je prvo veoma oklevao da se vojno angažuje u Libiji, a kada je prelomio, njegova odluka je praćena ogradama da će Amerika komandovati samo „privremeno”, da bi potom bila samo jedan od učesnika.

NATO konsenzus, kako su objasnila dva visoka funkcionera američke diplomatije, praktično znači da svih 28 saveznika preuzimaju odgovornost za „vojnu primenu svih aspekata Rezolucije 1973 Saveta bezbednosti UN”. To uključuje kako održavanje zone neletenja, tako i zaštitu civila i civilnih naselja upotrebom vojne sile – dakle ono što se činilo i dosad, ali pod komandom SAD.

Amerika u intervenciji protiv Gadafijevog režima ostaje angažovana u njenim „početnim fazama” koje još traju, sa svojim „jedinstvenim potencijalima” (onim oružanim) koji su u poslednjih sedam dana omogućili vojno napredovanje i, kako se ističe, sprečili da Bengazi i njegovi stanovnici (uključujući i pobunjenike) budu izloženi Gadafijevoj osveti.

Praktično početak „koalicionog komandovanja” očekuje se tek u sledećih nekoliko dana, jer je potrebno sačiniti operativne dogovore sa 28 armija, ali je, kako se naglašava, najvažnije da je doneta „temeljna odluka” o tome.

U njoj je, objašnjeno je u Stejt departmentu, učestvovala i Nemačka, koja je odlučila da se vojno ne angažuje, ali istovremeno predočila da neće blokirati „napredak NATO-a”, odnosno njegove političke dogovore.

Hilari Klinton je inače razgovarala i sa ministrom inostranih poslova Katara, koji ju je obavestio da će i njihove oružane snage da se priključe intervenciji, koja, posle slične odluke i Katara, počinje da dobija konture misije ISAF-a u Avganistanu, gde osim SAD i saveznika NATO-a, učestvuju i „voljni” – konglomerat zemalja koje kao pridruženi članovi koalicije učestvuju i u donošenju glavnih odluka.

Prvi medijski komentari nove situacije poručuju međutim da su „saveznici i dalje podeljeni oko ciljeva libijske misije i izlazne strategije” („Njujork tajms”).

Glavna dilema je šta je krajnji cilj intervencije, pošto, uprkos zatvorenom nebu i udarima po Gadafijevim snagama, njegova vojska nastavlja „oslobađanje” urbanih prostora koje su na početku tamošnjeg građanskog rata zauzeli njegovi protivnici. U tom pogledu već se postavlja i pitanje da li bi rasplet ostavio mogućnost i da Gadafi ostane akter u libijskoj vlasti.

Nedoumica je i da li je moguć neki unutrašnji libijski sporazum u tom pogledu, koji, sudeći po Gadafijevom prkosu, ne izgleda verovatan, ali nije ni sasvim neizgledan.

S tim u vezi ukazuje se da su saveznička bombardovanja još „u ranoj fazi” i da uprkos baražu krstarećih raketa i dramatičnim prizorima na TV ekranima, koji pokazuju uništene tenkove Gadafijeve vojske, nije preokrenut odnos snaga na terenu.

U Obaminom okruženju se, prema ovdašnjim analizama, izbegava razgovor o ovoj temi. Prenošenje tereta komandovanja na NATO se već smatra velikim postignućem, što sugerira zaključak da američka izlazna strategija ne mora da bude u isto vreme i saveznička.

Primećuje se i da Obama, koji je pre intervencije od strane jednog broja kongresmena kritikovan što ništa ne preduzima, a kad je intervencija počela napadan zato što se sa njima „nije konsultovao”, još nije uradio ono što i njegovi prethodnici u sličnim situacijama: da novo vojno angažovanje Amerika naciji objasni specijalnim obraćanjem iz Bele kuće.

Ne isključuje se međutim ni mogućnost zaokreta: da ako stvari krenu onako kako se ne želi, Amerika ponovo preuzme kontrolu i postane glavni borac u ovoj bitki.