Nobelovac izgubio deset litara vina

Čačak – S vremena na vreme, poslom ili iz znatiželje, urednik i novinar „Politike” Siniša Paunović (Čačak, 1903 – Beograd, 1995) ukrštao je svoj put sa stazom znamenitog književnika Ive Andrića (1892–1975). „To naše prijateljstvo je više nego čudno! Toliko puta mi se činilo kao da se ja njemu ispovedam, a posle on meni. Posle dođe vreme kada se čini kao da se jedva poznajemo, da smo se videli samo nekoliko puta u životu” – upisao je Paunović 1974. u svoj dnevnik.

Ta i ostale njegove beleške o poluvekovnom poznanstvu sa Andrićem danas su deo Paunovićevog legata, koji čuva i baštini Gradska biblioteka „Vladislav Petković Dis” u Čačku.

U istoj zbirci, takođe blagodareći Paunoviću, čuva se i 47 fotografija slavnog nobelovca, načinjenih u raznim prilikama, i Biblioteka je sve to ovih dana još jednom iznela pred javnost, tokom književnih svečanosti posvećenih 48. „Disovom proleću”.

Paunović i Andrić upoznali su se 1927. godine u prestoničnoj knjižari Svetislava B. Cvijanovića gde je prvi pokazao znanje velikog broja stihova iz Eh Ponta i tako skrenuo piščevu pažnju.

(/Slika2)Nizale su se beleške, sve do poslednjeg javnog nastupa Andrićevog, na književnom matineu u Narodnom pozorištu, 13. oktobra 1974. godine.

– Paunovićev rukopis, pored drugog, svedoči o Andrićevom privatnom životu, o ženidbi u poznim godinama Milicom Babić-Jovanović i njihovom kratkovekom braku, o piscu u starosti i bolesti, kada su mu najbliže bile njegova tašta Zorka Babić i Vera Stojić, nezamenljivi i dugogodišnji saradnik na sređivanju i prekucavanju njegovih tekstova – kaže za „Politiku” Marija Orbović, bibliotekar u GB „Dis” u Čačku.

Paunović je u dnevniku opisao i 26. oktobar 1961. godine kad je došao u Andrićevu kuću u ulici Proleterskih brigada, da bi domaćinu čestitao Nobelovu nagradu za književnost:

„Ivo mi je u jednom trenutku ponovio nešto što mi je jednom i ranije rekao: ’Još pre tri godine Gustav Krklec mi je govorio da postoji mogućnost moje kandidacije za Nobelovu nagradu. I dodao da želi da se kladimo u litar vina, s njegove strane, ako ne budem kandidovan u roku od tri godine, ili u 10 litara ako budem kandidovan, koje imam ja da platim. I, eto, teško meni, sad ću imati da platim toliko vino. No to nije neka velika muka, nego kako ću ja to vino ispiti sa Gustavom?’ Ivo se nasmeši: ’Izgubih deset litara’.

Nasmeših se i ja, no ne rekoh ništa, mada u sebi prošaputah: ’Ali, dobili ste 20.000.000 dinara’.

Ostao je sa mnom i još nekim svetom koji stiže posle mene skoro pola sata. A onda se povuče sa ćutljivom Verom Stojić u svoju radnu sobu:

– Oprostite, moram da diktiram tekst koji treba večeras da saopštim novinarima u Klubu književnika, gde je zakazana konferencija za štampu.

Kad sam polazio, Milica me pita da li ću moći da „proguram” sve telegrame koji su dosad stigli.

– Ja sam ih zabeležio za svoju dušu, neka se zna i ono što ne može ma iz kog razloga da uđe u novine, a pokušaću da sve uđe”, ispisao je Paunović u svom dnevniku.

Andrićeva zadužbina u Beogradu je, svojevremeno radi izložbe, iz legata čačanske biblioteke preuzela jednu unikatnu Andrićevu fotografiju. Reč je o snimku kojim su ovekovečeni slikar Mario Mikulić i Ivo Andrić u sobi 701 sarajevskog hotela „Evropa”, 1972. godine.