Vlasnik kontejnera

U smiraj dana, obično, krenem u šetnju s namerom da se opustim posle napornog rada. Iako sam navikao da se u zemlji Srbiji često nađem u središtu nadrealnih prizora siromaštva, nisam mogao ni da sanjam prizor koji sam ugledao na uglu jedne ulice u elitnom delu prestonog grada.

Dva sirotana, jedan stariji, drugi mlađi, na rasklimatanoj spravi koja je nekada bila bicikl, žučno su se raspravljali oko jednog jedinog kontejnera za odlaganje smeća, što je lepši naziv za đubre. Samo što se ne potukoše oruđem za rad: štapovima koji im služe za čeprkanje po kontejneru, odnosno po njegovom ,,bogatom” sadržaju, s obzirom na to da se nalazi u tajkunskom kraju i da ga štite nakostrešene sigurnosne kamere u blizini ,,objekta”.

Stariji od njih dvojice tvrdio je da je to isključivo njegov dugogodišnji kontejner, drugim rečima da je on jedini vlasnik tog ,,objekta” i da ne dozvoljava da mu dođoši čeprkaju po ,,vlasništvu”, jer u zemlji Srbiji ova nova vrsta vlasništva predstavlja pitanje opstanka mnogih ljudi. Mlađi čovek nije odustao od kontejnerske borbe pa je posegao za flašom u kojoj je bio gutljaj viskija zaostao od prepijenih, okolnih, gazda. Zanemeo, stajao sam kao ukopan pred prizorom tuge u kojoj i sam učestvujem svojim prisustvom. Da bih umirio ove nesrećnike, usudih se da zapitam starijeg čoveka da li je prethodno bio raspisan tender za vlasništvo nad kontejnerom? Na moj užas čovek krenu ka meni sa ,,oruđem za rad”. Međutim, vrlo smireno mi je objasnio da je on, nažalost, obrazovan čovek, da nije pijanac, jer ne bi dozvolio da mu kolega popije gutljaj viskija, da zna šta je tenderisanje i da ovi što žive u okolnim viletinama sigurno nisu došli do njih putem tendera, osim ako postoji tender za otimačinu, a verovatno su se ,,ugrađivali” u tendere koje su sami raspisivali. Zatim mi je stariji čovek, uz naklon, pružio štap i rekao: ,,Gospodine, poslužite se!” Zahvalio sam i prišao kontejneru koji je stvarno bio ,,sadržajan” i pun obesti okolnih stanara.

Biciklista, uz škripu rasklimatanih točkova, ode da nađe, ako ih je još preostalo, svoj kontejner. Ja, zatečen, sa štapom u ruci i ,,izobiljem” u kontejneru, samo što ne uzeh pola hleba jer, kako stvari stoje, i ta polutka polako ali sigurno dostiže nebesku cenu, primerenu ,,nebeskom” narodu.

Ako se prizori ovakvog života u Srbiji nastave, ja prisustvujem ,,svetloj budućnosti”.

Kao da iznova čujem kako ceo stadion Zvezde skandira: ,,Pomozi Bože, pomozi Bože”. A tada je Piksi izvodio samo jedan običan korner.