Novi mir sa starim stereotipima

Da li su na ovim našim područjima potrebni zajednički udžbenici istorije – pitanje je prividno teško, ali odgovor se nudi kao zdravorazumski jednostavan: sa stanovišta budućih unuka, to je već poželjno, sa stanovišta današnjih očeva – verovatno je još neizvodljivo.

Primera sličnih ideja u područjima bremenitim nacionalnim i ideološkim sukobima ne nedostaje – nemačko-poljski, korejski, južnoafrički... Tema, međutim, poziva na usredsređenost na specifičnosti svakog pojedinačnog primera: francusko-nemačka zajednička istorijska komisija postojala je još sredinom tridesetih, dve godine nakon Hitlerovog dolaska na vlast, da bi pozivom na oblikovanje novog tipa odnosa između dva naroda pokušala sprečiti ono u čemu se Hitler više nije mogao sprečiti. A stvarni podsticaj pomirenju dve države i dva naroda posle Drugog svetskog rata ionako je manje dolazio od izvorne spremnosti na nove odnose a više iz straha pred Staljinovom ponudom neutralnosti Nemačke, što je izazvalo takvo Adenauerovo podozrenje da je radije progutao podelu nego neizvesnost u sovjetskoj senci. Tako se i Francuska našla na listi podobnih prioriteta.

Navodim ovaj primer samo da bih opisao zamršenost i specifičnost svakog posebnog slučaja. Srbi, Hrvati, Bošnjaci, Albanci... mogu biti podstaknuti francusko-nemačkim iskustvom, ali ga moraju „smestiti“ u vlastito. U slučaju odnosa između država i naroda sa ovih područja, čini mi se najvažnijim uočiti da izuzetno teška nasleđa istorijskih protivrečnosti i uzajamnih podozrenja – ponekad na uporno pothranjivanim stereotipima, ponekad na svežim sećanjima i ranama – zahtevaju vrlo oprezan pristup i razradu celog niza politika koje bi tek trebalo da omoguće uzajamno razumevanje i saradnju.

Jedno od prvih prethodnih pitanja pri tome je možda i najvažnije – jesu li narodi sa ovih područja danas dovoljno pomireni sami sa sobom da bi se mogli okrenuti pomirenju sa susedima? Pri tom se postkomunistički napor za oblikovanje novih nacionalnih identiteta temelji na naglašavanju razlika u odnosu na „druge“, u osnovi susedne nacije. Stereotipi tako nadjačavaju čak i kad ratovi prestaju. Nažalost, potrebno je samo malo zrnce komercijalizma da se dodaje ulje stroju koji proizvodi taj Perpetum Balcanicus.

Dodatni problem je u neispunjavanju nekih drugih nezaobilaznih uslova za stvarni izlazak iz zone konflikta, što bi trebalo da bude i pretpostavka dijaloga o prošlosti. Uz već pomenuto unutrašnje nacionalno razumevanje i pomirenje (komunizam – fašizam, partizani – ustaše, partizani – četnici itd.), ostaju i pitanja: jesu li društva sa ovih područja napravila stvarni zaokret ka miru ili je mir ponovo omogućio latentno perpetuiranje starih paradigmi, stereotipa i podozrenja? Je li svojevrsna kultura nasilja – kroz koju smo prošli u bivšem sistemu, u ratnim godinama i u razdoblju tranzicije – stvarno zamenjena kulturom dijaloga i uvažavanjem razlika?

Pitanja su jednostavna, odgovori nisu jednoznačni. Ali, nažalost, češće upućuju na skepsu nego na optimizam. U istorijskom smislu, uzajamno uvažavanje posebnosti, prihvatanje razlika, kao pretpostavka ikakvog suvislog razgovora o prošlosti koji ne bi bio u službi dnevne politike – tek je u začetku. Talozi istorije i posledice nedavne prošlosti traže ogromne napore, traže suočavanje sa svim stranama svačije Istine i stoga spektakularne brze rezultate ne treba očekivati. Očevi su još živi, uglavnom opterećeni, unuci tek uče. Njima treba pomoći da uče u drugom duhu, da prihvataju nove vrednosti kako se ne bi ponavljale stare tragedije. Čiji god bili, udžbenici koji će širiti takve vrednosti biće već zajednički. Na tom poslu, postojanost i ustrajnost biće veći saveznici od „brzih rešenja“. Uostalom, i Francuzima i Nemcima je trebalo pola stoleća, što se udžbenika tiče. U međuvremenu su napredovali u svemu drugom.

Glavni sekretar Veća za regionalnu saradnju