Hoće li preživeti gospodski grad

Prizren – „Došao sam na Vaskrs u svoj grad. Nigde ne mogu da se prilagodim, ne znam o čemu se radi, šta god započnem imam utisak da sam nešto zaboravio i izgubio”, kaže u Prizrenu Marko Popović. On je samo jedan od stotina hiljada raseljenih i izgubljenih u ratovima bivše Jugoslavije.

Šta je izgubio ovaj čovek: kuću, posao, novac, prijatelje ili porodicu? Prošlo je mnogo vremena, pa je većinu navedenog mogao steći i nadoknaditi, negde na drugom mestu. On je to i uradio. Da je, kojim slučajem, u junu 1999. godine otišao na zapad stekao bi i zaradio mnogo više, ali – kako kaže – ne bi imao „ovu muku, ne bi me isterali odavde kao zver”. Ovako, stalno traži ono što mu nedostaje ili nešto što mu je na silu oduzeto. U hramu u centru Prizrena, a čini se više oko njega, traži potvrdu svog pređašnjeg života, traži detalje neophodne za povratak u „ono što je bio”.

Marko je isteran u prvom ciklusu etničkog čišćenja 1999, a martovski pogrom 2004. sveo je broj njegovih sunarodnika na 18 osoba koliko ih danas živi u gradu na Bistrici. Taj broj je u potpunom nesrazmeru sa značajem, važnošću, kulturom, duhovnošću i istorijom stare srpske prestonice. Za Markov identitet potpuno su beznačajne ove krupne reči, njihova težina ga ne dotiče, on je gradsko dete istinske multietničke sredine. Njemu je stalo do prizrenskog gospodstva, učtivosti komšija koje uvek govore tvoj jezik, bez obzira na to je li reč o turskom, srpskom ili albanskom, stalo mu je do atmosfere i malog života koje su uništili drugi. Zato mu je obnova crkve i mogućnost da prisustvuje službi važnija od svega.

(/slika2)Vladika raško-prizrenski Teodosije vratio je svoje sedište u Prizren gde prvi put od 1999, u obnovljenom hramu Svetog Đorđa, služi vaskršnju liturgiju.

„Vaskrsenje, najpre crkveno i duhovno, u Prizrenu je za sve nas jedan od najznačajnijih događaja na Kosovu i Metohiji. Kada je bilo sve porušeno i kada nije bili službe Božje, Prizren je izgledao potpuno strani grad”, smatra vladika Teodosije. On naglašava da radost vaskrsenja ne proizlazi iz udobnosti, sreće i onoga što nam nudi ovaj svet, već iz duboke svesti da je smrtnost i prolaznost ovoga sveta pobeđena silom Božjom.  
„S jedne strane, mi smo danas okruženi veoma teškom situacijom koja bi čoveka bez vere dovela do očajanja. Međutim, naša vera i nada u Gospoda je sve veća i jača, što se manje oslanjamo na ovaj svet na ljude ovoga sveta i na ono što nam oni nude, a sve više se oslanjamo na samoga Gospoda”, poručio je preko Radija Republike Srpske uoči Vaskrsa vladika Teodosije.

Za razliku od ličnog, emotivnog i zavičajnog trenutka, kao i njegovih gospodskih orijentalnih nazora,  u kolektivnom identitetu, mitologiji i literaturi Prizren je pretvoren u simbol srednjovekovnog gospodstva, ideala i slave. Retka su naša mesta gde su se savremene osobenosti jednog grada i njegovih ljudi tako nekonfliktno i prirodno spojile sa uzvišenim epskim patosom i teretom njegove ogromne istorije. Posebna su i po tome što je veliki deo njegovog stanovništva različitih nacija i vera normalno prihvatao te istorije i usvajao ih kao svoje i bez otpora i pobune. Oni su sve do 1999. i 2004. živeli i proizvodili onoliko istorije koliko mogu da podnesu svi zajedno. Od tada ono malo preostalog građanskog sveta tu istoriju živi iza čvrsto zatvorenih vrata sa upornom verom da je rad i povratak na staro moguć.

„Izlazio sam iz grada 1999. na samom kraju kolone”, priča Zlatko Mavrić, predsednik Udruženja „Sveti Spas” koje se bavi humanitarnim radom i povratkom u prizrenski kraj. Nije dugo izdržao u raseljeništvu, pa je počeo da se vraća svom zavičaju i njegovom, kako kaže, vazduhu. „Izmislio sam posao kojim se bavim da bih bio bliži svome gradu i da bih sebi popunio kockice koje nedostaju, i kako bih pomogao ljudima da se vrate.”

U obnovljenu parohijsku kuću  Hrama Bogorodice Ljeviške, koja se nalazi na Uneskovoj listi svetske kulturne baštine, vratilo se 10 Srba, čekajući da im se uništene kuće obnove pa da se vrate na svoje. Hoće li izdržati, kako će se prilagoditi, ko će im pružiti presudnu podršku da ostanu u svom lepom gradu, brzo će pokazati vreme.

„Prizren je naš Jerusalim, naš Carigrad. Prizren je grad cara Dušana i sa svojim svetinjama i s lepotom možemo reći da je Prizren naša sveta tačka i naša duša. Hvala Bogu, mi smo se vratili u Prizren, ali čitav naš život treba da bude povratak našem Kosovu, a pre svega kosovskom zavetu kojim je naš narod dao obećanje Bogu da će ostati na putu Hristovom”, poručio je episkop Teodosije.

Živojin Rakočević