Moj mali kompjuterski maher

Nedavno me je u dragstoru presrela komšika rečima: „Znaš mog Bojana, e on ti je pravi maher za kompjutere, sam sklapa i popravlja, po ceo dan je na njemu... Upisala bih ga u neku školu da izuči te kompjutere kad već voli. Koju bi mogao da upiše?” Ako ne ulazimo u to da možda „mali maher” nije zainteresovan da upiše neku IT školu, da li mislite da je odgovor na ovo pitanje jednostavan?

Sistem našeg obrazovanja, koji se menja svakom novom iteracijom političkog establišmenta, ipak ima dosta zanimljivu ponudu „kompjuterskih” škola. Pođimo od srednjih škola. Njihova ponuda se zasniva na osnovnim obrazovnim profilima koje je propisalo Ministarstvo prosvete. U svakoj elektrotehničkoj školi imate profil „elektrotehničar računara”, koji ima isti set predmeta bilo da se radi o državnoj ili o privatnoj školi. Državne škole imaju pravo, na osnovu odobrenja Ministarstva prosvete na profil u narednih pet godina, da otvore eksperimentalne obrazovne profile (primer kod elektrotehničkih škola: profil „elektrotehničar multimedija”).

Privatne škole traže drugačije adute, poput novootvorene srednje elektrotehničke škole u Beogradu (ITHS) koja posluje u prostorijama centrale jedne od najvećih IT kompanija u Srbiji – u „Komtrejdu”. Adut koji vlasnici ove škole ističu jeste u praktičnom delu, koji je mnogo intenzivniji od bilo koje slične škole u Srbiji. Upravo u tom delu praktične primene znanja stečenih u teoriji većina državnih škola „pada”.

Ako „mali maher” kuca na vrata fakulteta, onda stvari nisu toliko zacrtane kao kod srednjih škola. Postoje brojni državni i privatni fakulteti čiji se obrazovni profili i lista predmeta umnogome razlikuju. I ne samo to, „mali maher” je možda darovit za grafiku, pa je potrebno da se uputi na neki fakultet sa računarskim dizajnom. Ili je možda talentovan za programiranje ili nešto treće. Zato je potrebno nabaviti informator koji je nedavno izdala „Politika”. Ali definitivni odgovor na ovo pitanje možete naći u novom broju „Sveta kompjutera”, uz koji stiže informator za sve srednje i više škole, kao i fakultete koji imaju kompjuterske obrazovne profile.

Ono što je još zanimljivije u ovo krizno doba jeste da postoje fakulteti koji rešavaju pitanje odakle je „mali maher”. Naime, nekoliko privatnih fakulteta imaju vrlo razvijene i-lrning platforme. To je učenje na daljinu, gde je potrebno da student ima samo pristup Internetu. Ovakav način učenja može da bude intenzivniji nego klasičan – konsultacije na forumu ili preko Skajpa u određeno vreme, razne simulacije i interaktivni onlajn udžbenici, a prednost može da predstavlja i trošak studiranja. „Mali maher” ne mora da iznajmi stan u nekom većem gradu ili da se dovija za studentski dom, prevoz i ostale stvari. Jedini trošak je polaganje ispita, kada je ipak potrebno da se doputuje na klasično polaganje ispita. Uglavnom, ovo je novi vid studiranja koji je kod nas tek u povoju.

Da ne budemo izričiti – možda je u pitanju i „mala maherica”, ali to ne sme da predstavlja razliku. Naprotiv, i ovaj tekst shvatite kao podršku nedavnoj proslavi, međunarodnog dana devojčica u IKT-u, koji je Međunarodna unija za telekomunikacije (ITU) ustanovila prošle godine na predlog Srbije. Tog dana su devojčice i devojke obišle eminentne domaće IT kompanije i fakultete kako bi se upoznale sa mogućnostima daljeg obrazovanja i zaposlenja u ovoj branši. Sve u svemu, bilo da je „maher” ili „maherica” – izbor škole ili fakulteta nije lak, ali to i nije pitanje za dragstor. Jer odgovor na njega trasira životni put jednog mladog čoveka.

* Autor je glavni i odgovorni urednik „Sveta kompjutera”