Nulta tačka je tačka najveće moći

Obični, „mali” ljudi koračaju kroz prozu Ljudmile Ulicke kao kroz sopstvenu kuću, pronoseći ideju o opstanku i snazi, njihova slabost i nesavršenost upravo kao da pogoduju apsurdnosti života. U prilog tome govori i knjiga priča „Ljudi našeg cara” Ulicke, inače jedne od najtiražnijih i najprevođenijih ruskih književnica, čiji je dolazak u Beograd najavljen za septembar i Svetski kongres međunarodnog PEN–a.

„Ljude našeg cara” prevela je Neda Nikolić Bobić, koja je pre nekoliko godina dobila nagradu „Dr Jovan Maksimović” za prevode „Slučaja Kukocki” i „Providnih priča” Ulicke. Knjigu je objavila beogradska „Paideja”.

O motivima proze ove poznate ruske spisateljice, autorke zbirke priča „Siromašni rođaci” i novele „Sonječka”, njenoj popularnosti u svetu, kao i o prevodilačkoj umetnosti razgovaramo sa Nedom Nikolić Bobić.

– Osnovna i najvažnija tema Ulicke je čovek. Kao genetičar i antropolog po obrazovanju, ona je i kao pisac ostala u toj svojoj osnovnoj profesiji. Nju ne zanimaju pojave i problemi sami po sebi, već čovek u dodiru sa tim problemima i idejama. Izjavila je jednom: „Sve što nije o čoveku mene ne zanima. Tema mojih dela je – čovek.” U okviru te opšte teme, nju prvenstveno zanima sudbina ruskih žena koje trpe, pate, ali i opstaju zahvaljujući svojoj životnoj snazi i, pre svega, iskonskoj plemenitosti. Ona opisuje njihove sudbine i kao tihi posmatrač prenosi delikatne ljudske odnose, u kojima te žene uspevaju da se održe u teškim životnim uslovima i da sa zahvalnošću primaju retke trenutke sreće – kaže za naš list Neda Nikolić Bobić, dodajući da Ulicka piše u duhu najbolje ruske pripovedne tradicije, ne primenjujući današnju, ubrzanu, „holivudsku” varijantu, niti klišee, što je svakako ključ njenog uspeha i u svetu.

Kako doživljava često ironične, neočekivane, i čak apsurdno dobre ili loše završetke priča Ulicke, pitamo našu sagovornicu.

– Da, u njenim pričama, ma koliko u početku bile mučne ili teške, pred kraj osetimo da se ona, kao pisac, odjednom odmakne, vešto posmatra likove i događaje sa strane i sa blagom dozom ironije i humora dovede priču do kraja. Tako se dodatno, i pri tom na estetski superioran način, uveravamo u ono što znamo iz sopstvenog iskustva. Život nije nikakva idila, već se sastoji od dubokih protivrečnosti, često neobjašnjivih, od čuda, radosti i žalosti. Njen doživljaj sveta je upravo takav, svejedno da li govori o nekim ruskim specifičnostima ili o svojim doživljajima iz zagraničja: život je veličanstven i tajnovit, u isti mah.

U uvodu „Ljudi našeg cara” autorka, pored ostalih likova ističe Ženju, koja se „čudi gluposti, laži i lepoti života”. Po tome, ona je još jedan od žilavih ruskih ženskih likova Ulicke, onih koje su naučile sve da prežive…

– U tom uvodu autorka se sklonila iza lika Ženje, koja je njen predstavnik i poslanik.Tu je nagovestila da u knjizi ima dosta autobiografskog, tako da i onasamaspada u te ženske likove kojima su različite pojedinosti određivale život, uticale na dalji životni put. Poznato je da je Ulicka, kao naučnik–biolog, ostala bez posla zato što je prekucavala u laboratoriji jedandisidentskiroman. U isto vreme kad je prekinula sa naučnim radom, razvela se i ostala bez posla sa dva maloletna sina. I kada se našla u takvoj situaciji, shvatila je da je nulta tačka,momenat kad vam se čini da ste sve izgubili, tačka sa najvećom moći potencijala. Da je to trenutak kada život može da počne iz početka. I nakon pisanja scenarija za tv–emisije,u pedesetoj godini počela je da piše priče i danas je doživela svetsku slavu – ističe naša sagovornica, uz napomenu da već prevodiposlednji roman Ulicke „Zeleni šator”, u kojem govori o sudbini ruskih disidenata iz 1968. godine, koji je za nekoliko dana po izlasku iz štampe prodat u 200.000 primeraka.

U razgovoru sa Nedom Nikolić Bobić saznajemo da je Ljudmila Ulicka ostvarila svoj san da razgovara sa prevodiocima svoje proze, prošle jeseni u Moskvi:

– Tada sam osetila veliku profesionalnu satisfakciju, jer sam shvatila da mi, prevodioci na srpski, najbolje možemo da prenesemo tu gipkost ruskog jezika, bogatog prefiksima i sufiksima, i da se ta savitljivost i bogatstvo leksike najbolje prenosi na naš, bliski slovenski jezik.

-------------------------------------------------------

Svetski kongres PEN–a u Beogradu

Neda Nikolić Bobić sa prevodilačkim usklađuje i posao sekretara Udruženja književnih prevodilaca i sekretara Srpskog PEN centra, te tako najavljuje dva važna događaja za obe organizacije. Naime, UKP obeležava 60 godina postojanja u okviru tradicionalnih međunarodnih Beogradskih prevodilačkih susreta, krajem maja, i tom prilikom biće uručene povelje prevodiocima naše književnosti na strane jezike. Iste večeri biće dodeljena nagrada Srpskog PEN centra najboljem prevodiocu naše književnosti za 2010. godinu. U septembru Srpski PEN centar organizuje prvi put u našoj zemlji Svetski kongres međunarodnog PEN-a, na kojem će učestvovati preko dve stotine pisaca, članova PEN centara iz celog sveta. Književni prevodioci učestvovaće u radu kongresa i predstavljati prevode dela pisaca koji će biti gosti Beograda.