Đoković u ulozi nacionalnog terapeuta

Na neki način, Novak Đoković nam stalno izmiče za korak. Bio je period 2006-08, kada smo uživali u njegovom prvom prodoru u svetski vrh; bile su one pesme u desetercu, gde „pobedi strašnog Nadal Rafaela...”; pa je došao period kada se činilo da ćemo te blistave trenuke pamtiti i narednih 50 godina, da se ništa slično ne ponavlja, a kamoli nadmašuje.

Duboko su, gotovo arhetipski, uvreženi motivi slavnih poraza i moralnih pobednika. I bolno oživljavaju tokom poslednjih decenija stvarno tragičnih preživljavanja. Još se sećamo nepravednih odluka sudija Dinsta, Sorensena i Lobela, duže se pamti Zvezdina magla u revanšu sa Milanom nego bezličnih 0:0 sa Olimpikom i penali za titulu evropskih šampiona. Češće se pominje izgubljenih +9 protiv Sovjetskog Saveza nego Đorđevićeva trojka, a, kada se stigne do atletike, ne priča se o svetskim i evropskim rekordima Vere Nikolić i Nenada Stekića, nego o njihovim neuspesima na zvaničnim takmičenjima.

U šahu koji je po mnogo čemu sličan tenisu, umesto najvećih uspeha epski su opevane scene moralnih pobeda: kada Milunka Lazarević odbija remi kojim bi izazvala svetsku prvakinju, ili kada Ljubojević i Damljanović remiziraju partiju čiji pobednik postaje kandidat za izazivača svetskog prvaka.

Dug je put od starine Novaka do ovoga mladog, što poslednjih pola godine ispisuje novu tenisku priču. I opet je uhvatio na spavanju nas koji smo ugasili televizor kada je u Majamiju gubio od Nadala, i nas koji smo pre neki dan, usred drugog seta polufinala u Madridu izabrali šetnju u lepo majsko veče, da ne gledamo kako se muči protiv nekog tamo Belučija. A, kada smo se vratili kući, njegov prežaljeni meč i dalje traje. Skakuće Novak koga smo ostavili izmorenog, a strašni Beluči se ruši po terenu.

Nećemo da pominjemo one koji su pre finala govorili „jedan je Rafa”... Često se govori o tom pobedničkom mentalitetu, a sada ga proučavamo iz nedelje u nedelju. Ne samo što je ubedio sebe, nego ubeđuje i nas: da i u najtežoj situaciji postoji još jedan udarac, a sa njim i jedan poen. I tako, poen po poen, može se i do pobede.

Niko ne zna dokle će još ova priča i besplatne televizijske lekcije, koje ispisuje predstavnik sirotinje u svetu glamura. Zato ih valja koristiti dok traju, da naučimo još nešto. Sada verujemo i mi, trajaće barem dok Novak ne ispuni cilj da bude prvi na svetskoj listi. Već počinje turnir u Rimu, pa Rolan Garos, pa Vimbldon. Biće još dosta teniskih uzbuđenja ove godine, ako i ne bude lepših stvari van sporta.

Jedna je pouka jasna. Novak Đoković je spoznao cenu uspeha i spreman je da je plati. Svi traže objašnjenje za čudesni podvig, a on odgovara: „rad je počeo da se isplaćuje” i: „uvek ima prostora za usavršavanje”. To je to čudo u kraju gde se talenat više cenio od rada, a đaci se delili na „normalne” i bubalice. Ovaj đak pokazuje da može i treba da se uči i uspinje, da je lepo na vrhu.

Naravno da Novak Đoković nije jedini sa pobedničkim mentalitetom u ovoj zemlji. Samo je njegov domet u nacionalnom auditorijumu stotinama puta veći nego onih koji nisu imali sreću da se posvete sportu koji toliko prodire u domove. Sportu koji je i estrada i kladionica i biznis u isto vreme.

Ali, principi su isti i za neisplative sportove, i izvan sporta. Svi koji sanjaju o uspehu mogu da uče da to daleko čemu teže ima cenu koja se ne vide u televizijskim prenosima. Visoku cenu koja se plaća ličnim odricanjima na mnogim poljima, a ne iz tatinog ili bilo čijeg džepa. I da se, pored silikona i plavih koverti, isplaćuju rad, posvećenost i – vera, na kraju krajeva.

M. Kovačević