Ђоковић у улози националног терапеута

На неки начин, Новак Ђоковић нам стално измиче за корак. Био је период 2006-08, када смо уживали у његовом првом продору у светски врх; биле су оне песме у десетерцу, где „победи страшног Надал Рафаела...”; па је дошао период када се чинило да ћемо те блиставе тренуке памтити и наредних 50 година, да се ништа слично не понавља, а камоли надмашује.

Дубоко су, готово архетипски, уврежени мотиви славних пораза и моралних победника. И болно оживљавају током последњих деценија стварно трагичних преживљавања. Још се сећамо неправедних одлука судија Динста, Соренсена и Лобела, дуже се памти Звездина магла у реваншу са Миланом него безличних 0:0 са Олимпиком и пенали за титулу европских шампиона. Чешће се помиње изгубљених +9 против Совјетског Савеза него Ђорђевићева тројка, а, када се стигне до атлетике, не прича се о светским и европским рекордима Вере Николић и Ненада Стекића, него о њиховим неуспесима на званичним такмичењима.

У шаху који је по много чему сличан тенису, уместо највећих успеха епски су опеване сцене моралних победа: када Милунка Лазаревић одбија реми којим би изазвала светску првакињу, или када Љубојевић и Дамљановић ремизирају партију чији победник постаје кандидат за изазивача светског првака.

Дуг је пут од старине Новака до овога младог, што последњих пола године исписује нову тениску причу. И опет је ухватио на спавању нас који смо угасили телевизор када је у Мајамију губио од Надала, и нас који смо пре неки дан, усред другог сета полуфинала у Мадриду изабрали шетњу у лепо мајско вече, да не гледамо како се мучи против неког тамо Белучија. А, када смо се вратили кући, његов прежаљени меч и даље траје. Скакуће Новак кога смо оставили измореног, а страшни Белучи се руши по терену.

Нећемо да помињемо оне који су пре финала говорили „један је Рафа”... Често се говори о том победничком менталитету, а сада га проучавамо из недеље у недељу. Не само што је убедио себе, него убеђује и нас: да и у најтежој ситуацији постоји још један ударац, а са њим и један поен. И тако, поен по поен, може се и до победе.

Нико не зна докле ће још ова прича и бесплатне телевизијске лекције, које исписује представник сиротиње у свету гламура. Зато их ваља користити док трају, да научимо још нешто. Сада верујемо и ми, трајаће барем док Новак не испуни циљ да буде први на светској листи. Већ почиње турнир у Риму, па Ролан Гарос, па Вимблдон. Биће још доста тениских узбуђења ове године, ако и не буде лепших ствари ван спорта.

Једна је поука јасна. Новак Ђоковић је спознао цену успеха и спреман је да је плати. Сви траже објашњење за чудесни подвиг, а он одговара: „рад је почео да се исплаћује” и: „увек има простора за усавршавање”. То је то чудо у крају где се таленат више ценио од рада, а ђаци се делили на „нормалне” и бубалице. Овај ђак показује да може и треба да се учи и успиње, да је лепо на врху.

Наравно да Новак Ђоковић није једини са победничким менталитетом у овој земљи. Само је његов домет у националном аудиторијуму стотинама пута већи него оних који нису имали срећу да се посвете спорту који толико продире у домове. Спорту који је и естрада и кладионица и бизнис у исто време.

Али, принципи су исти и за неисплативе спортове, и изван спорта. Сви који сањају о успеху могу да уче да то далеко чему теже има цену која се не виде у телевизијским преносима. Високу цену која се плаћа личним одрицањима на многим пољима, а не из татиног или било чијег џепа. И да се, поред силикона и плавих коверти, исплаћују рад, посвећеност и – вера, на крају крајева.

М. Ковачевић