Uželele se srpske „livade” investitora

Globalna finansijska kriza, ali i naše „objektivne okolnosti i subjektivne slabosti” proredile su grinfild investicije u Srbiji, mada ih ni proteklih godina nije bilo baš na pretek. I sama struktura tih investicija nije išla u korist proizvodnih delatnosti – dominirala su ulaganja „na poljani” u bankarski sektor, kao i u telekomunikacije, pre svega u sektor mobilne telefonije, dok je veliki deo tog „kolača” investicija otišao u trgovinu i nekretnine (izgradnja trgovinskih centara). Segment koji najviše doprinosi privrednom razvoju zemlje – proizvodnja, nekako je bio manje atraktivan za strane investitore.

Prema zvaničnim podacima, od 2000.godine strane direktne investicije iznosile su oko 17 milijardi dolara. Odtoga najviše u bankarski sistem – oko pet, zatim u telekomunikacije 2,4, trgovinu 1,7 i u nekretnine oko 1,6 milijardi dolara. U proizvodne delatnosti uloženo je oko 2,6 milijardi dolara. Ono što ohrabruje jeste da je poslednjih nekoliko godina skoro dve trećine investicionih projekata namenjeno upravo sektoru proizvodnje – elektronskoj, prehrambenoj i industriji auto-delova.

Kako je to početi biznis u Srbiji, odnosno za one ambicioznije, kako je to podići fabriku „od nule” u našoj zemlji?Predstavnik jednog stranog investitora u Srbiji rekao je da se taj proces može nazvati „dokumentologija”, jer za sve potrebne papire i dozvole treba i do tri godine, a za izgradnju fabrike i organizovanje posla potrebno je u proseku manje od dve godine. Uvodni posao je nedopustivo dug i zbog toga nas strani investitori obilaze. Odlaze u Rumuniju, Bugarsku, Hrvatsku... A tu je i politički rizik o kome se toliko mnogo pisalo i pričalo. U tom kontekstu na „dokumentologiju” bi se, u našem slučaju moglo gledati kao na neku vrstu „nove poslovne veštine”.

Treba naglasiti da su strane direktne, a posebno grinfild investicije ono što donosi nova radna mesta, povećava proizvodnju i izvoz, podstiče tehnološki razvoj, ali i popravlja imidž Srbije kao investicione destinacije, posebno u situaciji kada je privatizacija praktično na kraju i kada se po tom osnovu ne može više očekivati znatniji i dugoročniji priliv kapitala iz inostranstva. Međutim, da bi se to i u praksi ostvarilo nije dovoljno ponoviti da su „grinfild investicije preko potrebne Srbiji, a da će ekonomske vlasti preduzeti konkretne mere da stvore ambijent za njihovo privlačenje”, već su neophodni i konkretni potezi.

Država je preduzela neke konkretne poteze, na primer odobrila je subvencije za strane investitore u iznosu od dve do 10.000 evra po novootvorenom radnom mestu. Ova mera je dala ograničene rezultate, jer se stiče utisak da investitorima nije presudno da li će dobiti te podsticaje, već da li će dugoročno moći uspešno i stabilno da posluju u Srbiji. Grinfild investicije podrazumevaju dugoročno poslovanje i duži obrt kapitala. Za tako nešto je potrebna politička stabilnost, institucije koje funkcionišu, jasna i čvrsta pravna zaštita investitora, podnošljiva korupcija, efikasna administracija, stručna i jeftina radna snaga. Mnogo toga u Srbiji investitorima nedostaje.

Princip „jednog šaltera” se u Srbiji često svodi na činjenicu da su investitori ponekad prinuđeni da „posao završavaju” sa političkim moćnicima, na državnom ili lokalnom nivou. Srbija se ne može pohvaliti ni da ima jeftinu radnu snagu, posebno kod radnika sa nižim kvalifikacijama, jer su nadnice takvih radnika niže na primer u Belorusiji, Bugarskoj ili Ukrajini. Naravno, od početka je problem što ne postoji dovoljno kvalitetnih lokacija sa rešenim imovinsko-pravnim odnosima i odgovarajućom infrastrukturom. Investitor ne želi da mu nad glavom kao „Damoklov mač” lebdi neizvesnost oko toga da li zemljište na kome gradi fabriku može u budućnosti postati sporno u postupku restitucije ilipredmet spora sa bivšim vlasnicima. Država obećava da će brzo rešavati problem u segmentu građevinskog zemljišta, skraćivanja procedura dobijanja dozvola, regulisanja prostornih planova, pitanja imovine lokalne samouprave i slično. Investitori su se naslušali obećanja i sada traže konkretna zakonska rešenja, ali i njihovu uspešnu primenu u praksi.

Da bi izbegli probleme sa kojima se susreću kod grinfild investicija, ulagači se sve češće odlučuju za takozvane braunfild investicije – kupovinu firmi koje su otišle u stečaj, odnosno u bankrotstvo, jer je u tom slučaju procedura pokretanja budućeg poslovanja nešto jednostavnija.

I kada na kraju još jednom upitamo zašto grinfild investicije ne dolaze u Srbiju, dovoljno je samo da pogledamo izveštaj Svetske banke o poslovanju u 2010. godini. Na nekim od bitnih rang-lista koje definišu poslovanje Srbija stoji jako loše, na primer po osnovu dobijanja građevinske dozvole Srbija je na 174. mestu od 183 zemlje koje su obuhvaćene ovim istraživanjem. Po uslovima za registraciju vlasništva smo na 105. mestu, a po proceduri plaćanja poreza smo 136. Pored svega toga smo na ukupnom 88. mestu, dok smo po osnovu uslova za početak biznisa skočili za tridesetak mesta – došli smo na 73. mesto sa 108. mesta gde smo bili u 2009. godini. Ostaje pitanje da li je ovo dovoljno, i da li sa ovim možemo da budemo zadovoljni, odnosno da li sa ovim mogu biti zadovoljni potencijalni investitori. Očigledno da nisu i da ne mogu. Zbog toga su srpske „poljane” još željne stranih investitora.

Dr Vladimir Krulj

Profesor Fakulteta za ekonomiju, finansije i administraciju – FEFA iz Beograda