Crvenački „tribunal” miri susede

Vršac – Pet-šest puta u toku godine, obično na zahtev „oštećene strane“, u zgradi Mesne zajednice Crvena Crkva zaseda crvenački „tribunal“, kako je Mirovno veće nazvao istoričar Ozren M. Radosavljević, glavni urednik seoskih novina „Dolić“ čijim bi se kvalitetom podičila i kakva varošica, inače, šef Mesne kancelarije i sekretar volonter Mesne zajednice.

On pomno beleži sve aktuelne događaje u selu za koje proceni da će interesovati meštane i buduće naraštaje. Proučavanjem bliže i dalje prošlosti i objavljivanjem najzanimljivijih događaja u „Doliću“ spasava od zaborava istoriju ovog sela i kraja.

Autoritativni Radojica Milovančević, član Saveta Mesne zajednice i predsednik Mirovnog veća u ovom selu, ozbiljno shvata poverenu dužnost, pa ovom telu predsedava kao u pravom sudu. Njegove odluke nisu baš obavezujuće, kao one donesene u redovnim sudovima, ali retko ko od stranaka, posle većanja, ne poštuje „presudu” ovog „tribunala”. Niko ne želi da bude „bela vrana”, i da selo o njemu priča kao o čoveku koji ne mari ni za komšiju, ni za običaje.

– Aktivnost Mirovnog veća, ovog naročitog tela Mesne zajednice, intenzivna je koliko i rad Saveta Mesne zajednice. U mnogim našim selima ne funkcionišu ovi „sudovi”, i pored toga što Zakon o lokalnoj samoupravi nalaže njihovo osnivanje i rad. Za naše uslove, ovo je dobar način da se izbegnu komplikovana i skupa suđenja u pravosudnom sistemu, skupi advokati, putni i ostali troškovi... Crvenački „mirotvorci” su vrlo aktivni, i zakazuju sesije kad god im to situacija nalaže. Uvek se u „sudnicu” pozovu obe strane, kako bi se lakše došlo do istine. Ovaj naš „sud”, prema urednoj dokumentaciji, besprekorno radi već pola veka – kaže Ozren M. Radosavljević, koji gotovo redovno prisustvuje i pomno beleži sve što obe strane izgovore, i naglašava da se odluke zasnivaju na kompromisu i mirenju „zaraćenih”.

Naš sagovornik napominje da ovaj „sud” nema moć da nametne rešenje, ili neku od sukobljenih strana kazni. Takođe, mada se većanje „mirovnjaka” ponekad i otegne, ni jedan od tri člana veća ne naplaćuje svoj rad i vreme, „a dokle, ne zna se”. Tim pre što neki sporovi iziskuju da „sud” izađe na lice mesta.

Crvenačka „sudska praksa” pokazuje da se sporenja najčešće odnose na poljsku štetu, koju ratarskim usevima na njivama pričini stoka nemarnog gazde ili zbog pospanog čobanina, onda, povredu međe, izgovorene teške reči... Ima i sporova i toliko „tvrdih” stranaka koje ni crvenačko Mirovno veće ne može da reši i pomiri. Tada se „predmet” seli u redovne sudove, a visoki troškovi parničenja neizostavno uslede.

– Ima i komičnih i nesvakidašnjih sporenja. Prelistavajući arhivu, naišao sam na slučaj da je dever prijavio „šaranje” svoje snahe, jedan meštanin je tužio komšinicu da mu je „na kući, postojanim bojama, islikala nekakve đavolčiće”, i da mu tako vrača i „radi o glavi”. Ostao je zabeležen i slučaj jednog Crvenčanina, koji je pred Mirovno veće poslao komšiju, jer je imao preglasnog petlića kikireza. Našem „sudu” u ovom slučaju nikako nije polazilo za rukom da izmiri strane, jer bi se uvek isprečio grlati petlić. Tadašnji predsednik „seoskog tribunala” je vlasniku predložio da svom kikirezu svinjskom mašću – natopi zadnjicu, kako bi ga utišao. Jer, neće moći istovremeno i da se napregne, i da „stisne”, i da kukurikne. Tako je, uz pomoć „tribunala”, vlasnik smirio svog pevca, a komšija dobio miran san – ispričao nam je Ozren M. Radosavljević.

Jovica Danilović