DR DUŠKO LOPANDIĆ

Napredak Evropske zajednice/unije bi se mogao prikazati kao stalno traženje praktičnih odgovora na seriju kriza evropskog razvoja, slično matrici "izazovi-odgovori" po kojoj je britanski filozof istorije A. Tojnbi objašnjavao postanak i uspeh neke civilizacije.

Iako nijedan holivudski režiser nije snimio film o avanturama "evropske integracije", radi se bez sumnje o jednom od najznačajnijih i najuzbudljivijih poduhvata evropskog političkog duha, koji je suštinski obeležio drugu polovinu XX veka.

Istorija EZ/EU je u suštini istorija uspešno prevaziđenih kriza. "Mala Evropa", koja je danas postala "Velika", nije nastajala najednom, nego korak po korak. Stvaranje Evropske zajednice za ugalj i čelik 1951. godine je bio način da se odgovori na pitanje organizacije posleratne zapadne Evrope u dramatičnom kontekstu Hladnog rata i obnove Nemačke. Zaključenje Ugovora o Evropskoj ekonomskoj zajednici pre tačno pola veka bio je  odgovor na krizu nastalu propašću inicijativa o evropskoj "političkoj i vojnoj integraciji".

U sedmoj deceniji prošlog veka tražen je odgovor na novi ekonomski izazov uzrokovan naftnom krizom, kao i za pitanje blokade budžeta evropskih zajednica, koje je rešeno tek sredinom osamdesetih godina.

Serija institucionalnih reformi u devedesetim godinama, započeta Ugovorom iz Mastrihta o stvaranju Evropske unije (1992) omogućila je izgradnju nove arhitekture Evrope i time je dala odgovor na jedan od najvećih posleratnih evropskih izazova, nastao rušenjem Berlinskog  zida. Ovi koraci su činjeni i uz brojne zastoje, sporove, greške i neuspehe (poput intervencije EU u ratu u bivšoj Jugoslaviji) – ali i uz spremnost više generacija evropskih političara da se, bez obzira na teškoće i suprotstavljene interese, traže originalni kompromisi i novi putevi "sve bliže saradnje evropskih naroda". Prvobitne nadnacionalne i federalističke ambicije iz pedesetih godina ustupile su mesto složenijoj konstrukciji "Evrope iz Mastrihta", zasnovanoj na naciji-državi, kao ključnom elementu, koja u vršenju svojih nadležnosti deli suverenitet sa drugim državama Unije.

Propast Evropskog ustava na referendumima u Francuskoj i Holandiji (2005) bio je težak udarac i ilustrovao činjenicu da se EU nalazi u svojevrsnoj "krizi rasta". Ova kriza ima bar tri, međusobno povezana aspekta: kriza privrednog rasta, kriza reforme institucija EU i kriza proširenja EU. Brojne su manifestacije krize: niske razvojne stope i relativno visoka nezaposlenost; nekontrolisana imigracija i široko prisutan osećaj nesigurnosti u javnosti; nepostojanje konsenzusa o daljim reformama i politikama EU. Zanimljivo je da u ovoj deceniji, prvi put od kraja pedesetih godina XX veka, trgovinska razmena unutar EU raste sporije nego razmena pojedinih članica sa ostatkom sveta. Da li su ekonomski podsticaji integracije iscrpljeni? Noseći politički projekti EU - od stvaranja monetarne unije i evra, preko "Lisabonske strategije" o informatičkom društvu i jačanju konkurentnosti privrede, do politike proširenja na istok – nisu omogućili rešavanje krize, pa su ponekad imali i suprotne efekte.