Raskošna paleta

Veliko ime današnjeg pijanizma, mladi ruski bard Boris Berezovski, svoj novi susret sa beogradskom publikom održao je u neobičnim okolnostima. Bio je opkoljen sa svih strana publikom, koja je dobila pravo da sedi i na bini, jer je interesovanje za koncert prevazišlo mogućnosti Kolarčeve sale. Već poznat našoj publici, posle gostovanja na prethodnom, 37. Bemusu, ovoga puta je odabrao veoma zanimljiv repertoar, najpre 13 Prelida Sergeja Rahmanjinova, a zatim, u svetu poznate transkripcije Leopolda Godovskog i to čitavog niza Šopenovih etida. Uz mali "bis" program dodat na kraju, sa dva Šopenova valcera u istom aranžmanu, kao i sa transkripcijom poznate Krajzlerove violinske minijature, zaokružio je svoj program, reklo bi se samo u virtuoznom i briljantnom duhu. Međutim, nije bilo tako.

Celi prvi deo programa (Rahmanjinov: Prelidi) Berezovski je svirao u nekoj čudnoj, skoro religioznoj komunikaciji sa autorom i publikom, u naraciji i govorenju, u poruci-žrtvi prinesenoj na oltar muzike. Zvučao je i pravoslavni liturgijski rečitativ i koralni preludijum i himnična "Slava" u minijaturama koja, svaka za sebe, predstavlja tek deo crkvenog vitraža i mozaika na zidovima kakve stare ruske crkve. To nije bilo sviranje niti interpretiranje preludijuma, ni tako zahtevnih ni tako svevidećih i svemogućih kako su ove večeri pod prstima ruskog maga razrastali u neke nove ruske, slovenske i pravoslavne slike i zvuke, postajući ponovo iskazani, prevrednovani i sadržajno dograđeni.

Redakcija, dorada i prerada koje je Leopold Godovski načinio u Šopenovim Etidama tako su vešto ugrađene u osnovno tkivo ovih virtuoznih kompozicija da su pomerile pijanističke zahteve od mogućeg ka nemogućem, otežavajući tehnički sloj dopunjavanjem unutrašnjih glasova. Istovremeno, to je ostao Šopen, nije postao ni List niti drugi autor.

Oduševljenje publike sviranjem Berezovskog bilo je toliko veliko da je, uprkos želji mladog umetnika da sve svira u jednom dahu i jednom komadu, prekidano nekoliko puta aplauzima. Posebno su bez daha ostavile publiku prerade pojedinih etida samo za levu ruku u kojima se čuo ceo orkestar – i glavna melodija i nekoliko bočnih i girlande pasaža oko njih.

Raskošnu paletu i sve bogatstvo izraza Berezovski je prikazao na (konačno) nabavljenom novom klaviru marke "stenvej" koji zvoni i veoma je izjednačen u registrima, pa ne pišti ni u najvišem niti se raštimuje na polovini koncerta.

I svojom masom, snagom ali i rafinmanom Berezovski je podsetio na harizmu Rihtera i Giljelsa za klavirom.