Dva­de­set i pr­vi vek

Da li je dva­de­set i pr­vi vek ura­nio, po­čev­ši de­ce­ni­ju pre svog ka­len­dar­skog star­ta, s pa­dom Ber­lin­skog zi­da, ne­stan­kom jed­nog od dva blo­ka ko­ja su vla­da­la sve­tom i po­čet­kom glo­bal­ne do­mi­na­ci­je kre­a­to­ra no­vog svet­skog po­ret­ka?

Ili je, mo­žda, za­ka­snio ne­ko­li­ko me­se­ci, uko­li­ko kao da­tum nje­go­vog po­čet­ka ra­ču­na­mo 11. sep­tem­bar dve hi­lja­de i pr­ve go­di­ne, ka­da su, u te­ro­ri­stič­kom na­pa­du iz va­zdu­ha, sru­še­ne ku­le bli­zna­ki­nje nju­jor­škog Svet­skog tr­go­vin­skog cen­tra?

Ono što je iz­ve­sno je­ste da su ova dva do­ga­đa­ja u ne­spor­noj ve­zi i da bez pr­vog, su­štin­skog kra­ja jed­ne epo­he, ne bi bio mo­guć sim­bo­lič­ki po­če­tak dru­ge.

Na­kon glo­bal­nog uru­ša­va­nja so­ci­ja­li­zma, na­i­me, ide­o­lo­gi­ja ko­ju su za­stu­pa­li nje­go­vi ne­pri­ja­te­lji iz­vo­je­va­la je ube­dlji­vu po­be­du. Što jav­na, što za­ku­li­sna bor­ba ko­ja se u pro­te­kle dve de­ce­ni­je vo­di me­đu ključ­nim fak­to­ri­ma svet­ske mo­ći, bor­ba je za im­pe­ri­jal­nu pre­vlast, pri­lič­no li­še­na ide­o­lo­ških ko­no­ta­ci­ja.

Sje­di­nje­ne Ame­rič­ke Dr­ža­ve i Evrop­ska uni­ja, po­bed­ni­ci hlad­nog ra­ta, ostav­ši bez ve­li­kog so­vjet­skog an­ta­go­na, stu­pa­ju u otvo­re­ni­ji ri­val­ski od­nos, dok im, pri­hva­tiv­ši u dru­štve­noj i eko­nom­skoj tran­sfor­ma­ci­ji nji­ho­va pra­vi­la igre, dva biv­ša ide­o­lo­ška ne­pri­ja­te­lja, Ru­si­ja, a po­seb­no Ki­na, po­sta­ju rav­no­prav­ni part­ne­ri i kon­ku­ren­ti.

Ako iz­u­zme­mo sna­žnu, auten­tič­nu le­vi­cu u La­tin­skoj Ame­ri­ci, ko­ja, osim kao ne­zgo­dan pri­mer, ne­ma sna­gu da ozbilj­ni­je uti­če na glo­bal­nu sli­ku sve­ta, i ne­ja­san, tre­nut­no uglav­nom za­mr­znut sta­tus ko­mu­ni­stič­ke ide­je na Da­le­kom is­to­ku – je­di­ni ak­tu­e­lan ide­o­lo­ški ne­pri­ja­telj No­vog svet­skog po­ret­ka je ra­di­kal­ni islam.

Si­ro­ma­šne ma­se evrop­skih, ame­rič­kih, bli­sko­i­stoč­nih, afrič­kih, sred­njo­i­stoč­nih i da­le­ko­i­stoč­nih mu­sli­ma­na, zbog broj­no­sti, po­lu­ko­lo­ni­jal­nog sta­tu­sa i kul­tur­nog na­sle­đa, objek­tiv­no ne­spo­sob­ne da rav­no­prav­no par­ti­ci­pi­ra­ju u kon­zu­ma­ci­ji glo­ba­li­stič­kih ša­re­nih la­ža, a, zbog sve­sti o sop­stve­noj de­mo­graf­skoj eks­pan­zi­ji, ne­sprem­ne da prixvate ulo­gu glo­bal­nih gra­đa­na dru­gog re­da, ne­do­sta­tak pro­gre­siv­ne ide­o­lo­ške al­ter­na­ti­ve kon­cep­tu ko­ji ih spu­ta­va, pro­na­la­ze u po­li­tič­koj, agre­siv­noj va­ri­jan­ti svo­je re­li­gi­je, ko­ja, bu­du­ći da zbog mla­do­sti ni­je sti­gla da do­ži­vi re­ne­san­su, pred­sta­vlja do­bar osnov za po­gub­nu nad­grad­nju.

Ne­spor­no je da da­na­šnjim go­spo­da­ri­ma pla­ne­te islam­ski te­ro­ri­zam slu­ži kao ide­a­lan ne­pri­ja­telj, ba­ba­ro­ga po­mo­ću ko­je u stra­hu dr­že osta­tak sve­ta, pro­iz­vo­de­ći ra­to­ve, fi­nan­si­ra­ju­ći voj­nu in­du­stri­ju, i na si­lu za­dr­ža­va­ju­ći pod kon­tro­lom bli­sko­i­stoč­ne iz­vo­re naf­te.

Ali ne­spor­no je i da igra sa ta­kvim ne­pri­ja­te­ljem pred­sta­vlja igru va­trom, či­je po­sle­di­ce bi mo­gle da do­ve­du do po­ža­ra ar­ma­ge­don­skih raz­me­ra.

Pred kraj Pr­vog svet­skog ra­ta, pret­hod­ni­ci da­na­šnjih svet­skih go­spo­da­ra igra­li su se sa ko­mu­ni­stič­kom re­vo­lu­ci­jom u Ru­si­ji, de­lom fi­nan­si­ra­ju­ći, a de­lom sank­ci­o­ni­šu­ći pre­vrat­ni­ke. Ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja ka­sni­je, ka­da su so­vjet­ske nu­kle­ar­ne bo­je­ve gla­ve plo­vi­le pre­ma Ku­bi, bi­lo je ka­sno za ka­ja­nje.

Na­daj­mo se da igra sa mu­sli­man­skim te­ro­ri­zmom u ovom ve­ku svet ne­će do­ve­sti u slič­nu si­tu­a­ci­ju. Jer ako ga do­ve­de, ugro­že­ni ne­će bi­ti sa­mo oni ko­ji će ima­ti zbog če­ga da se ka­ju ne­go i svi osta­li.