Okupljanje srpskih studenata

Od našeg specijalnog izveštača
ČIKAGO – Iako je u Ameriku stigao kao desetomesečna beba i čitav svoj život proveo u Ajovi, Kaliforniji i poslednje godine na Univerzitetu Mičigen, 24-godišnji Andrej Jović, koga još tri godine dele od doktorata bioinženjerstva, dobar deo svog vremena potrošio je, prema sopstvenom priznanju, na traganje za svojim srpskim identitetom.

– To nisam imao sve dok nisam na faksu upoznao svoje srpske drugove, a pre svih Nikolu Kojića, koji je na Univerzitetu u Berkliju bio prvi predsednik BOSS-a, Berkli organizacije srpskih studenata. Od tada sam se osećao ispunjenim – veli, simpatično se upinjući da nađe valjanu reč maternjeg jezika.

Kroz studentsku organizaciju na MIT Univerzitetu u Bostonu pod simboličnim nazivom MOST, Mit organizacija srpskih studenata okupila je nekolicinu pripadnika bratstva obuhvaćenog "odlivom mozgova" iz Srbije, počela su spontana druženja, organizovali su i nekoliko izleta sa roštiljom i pivom, u Americi popularni "barbikju piknik", a onda je usledila i ozbiljnija inicijativa.

Nedavno su iz Čikaga, s panela za mlade lidere Kongresa srpskog ujedinjenja, svim studentima srpskog porekla u Americi i Kanadi uputili iskren poziv da se okupe, povežu i pokušaju da zajednički pomognu i sebi i Srbiji kroz – Nacionalnu konferenciju srpskih studenata u Severnoj Americi.

Želja da se mladi, pametni i obrazovani ljudi srpskog porekla povežu u jednu širu organizaciju od svih dosadašnjih, koje poput MOST-a ili BOSS-a postoje na većini američkih i kanadskih univerziteta, došla je kao kruna petogodišnjeg rada i okupljanja srpskog podmlatka u okviru redovnih konvencija KSU i zahvaljujući upornosti profesorke dr Jasmine Vujić, sa Berkli univerziteta u Kaliforniji.

Neopterećeni prošlošću, bez predrasuda o matici, modernih shvatanja, željni učenja i sa zdravim nacionalnim osećanjima i velikom ljubavlju prema Srbiji, skrenuli su pažnju na sebe jednostavnim geslom: "Želimo da pomognemo i sebi i Srbiji".

– Osnovni motiv za mene jeste da se povežem i upoznam naše ljude, jer iako sam ovde već prilično dugo i dalje se osećam kao Srbin. I želim da sačuvamo naš identitet – govori Nikola Kojić, predsednik MOST-a i osnivač BOSS-a, momak koji je diplomirao mašinstvo na Berkliju, a sada hvata zalet za doktorske studije bioinženjerstva na Harvardu.

Ivana Đuretić iz Podgorice, budući doktor imunologije s Harvarda, radeći praktično u jednoj od najjačih svetskih laboratorija, setila se svojih kolega i vršnjaka u – Srbiji. Budući da iz celog sveta ovde dolaze studenti provodeći u proseku po pola godine na besplatnim vežbama, seminarima i kursevima na Harvardu, pri čemu pokrivaju samo svoje životne troškove, Ivana se upitala zašto među njima nema akademaca iz Srbije. Kontaktirala je Biološki fakultet u Beogradu da čuje njihovo mišljenje i zatražila da naprave selekciju od nekoliko ljudi koji bi se uključili u taj program. Predložila je i osnivanje posebnog fonda za pokrivanje troškova u iznosu od oko 30.000 dolara godišnje. Tako bi pet-šest studenata moglo da provede po pola godine u najmodernijim laboratorijama na Harvardu, a ako bi neko od njih ostao i duže, bila bi to automatski šansa za nekog novog da dođe i pridruži mu se u usavršavanju.

– Ne možemo očekivati da nam životne troškove pokriju profesori s Harvarda iz svojih budžeta, jer oni već daju svoje vreme i materijale. Eventualno, mogu da dovedem jednog studenta u laboratoriju gde ja radim, a to će moja mentorka uraditi za mene, ali je to malo teže za više ljudi – veli Ivana, objašnjavajući da bi se taj projekat fokusirao na nekoliko studenata i u okviru bioloških i biomedicinskih nauka, ali je kao model sasvim prihvatljiv i za druge struke.

Želja da se pomogne Srbiji provejava iz svakog razmišljanja naših sagovornika. Računaju da će, povezujući se sa drugima, prvo u SAD i Kanadi, a potom i širom sveta, stvoriti onu kritičnu masu koja bi ih pretvorila u moćnu organizaciju.

– Mnogo je bolje da mi koji smo ovde stekli znanja to koristimo tamo i poboljšamo situaciju. Ne mislim da smo mi pametniji nego naši vršnjaci u Srbiji, nego iskreno želimo da u Srbiji bude bolje – odgovara Andrej, koji ozbiljno razmišlja o povratku.

– Nijedna zemlja nije savršena, sreću ne možete da nađete samo u materijalnim stvarima. Jednostavno rečeno, ne možete pobeći od sebe. Gde god da odete, u bilo koju zemlju, vi uvek ostajete sa sobom – dodaje Ivana.