Ček-point Srbija

Nema samo Libija ček-pointe, ima ih i Srbija. U Libiji klinac sa „kalašnjikovom“ u ruci postavi na drum dva bureta od benzina, sedne u stolicu pored i eto ček-pointa. Probaj da prođeš pored bez zaustavljanja! U Srbiji, prvo paori postave traktore na drumove, poput ček-pointa, pa onda oružari krenu autobusima put Beograda, pa putari opet vozilima blokiraju prilaze Novom Sadu. Svako pravi ček-point na svoj način. Probaj da ga zaobiđeš! Ili ignorišeš. Čak i policija pravi svoj ček-point, blokirali su paore da traktorima ne krenu put Beograda.

Naravno, vlast prvo kaže da para za paore nema, onda se traktori još više ukopaju, i zatim para za paore odjednom ima. Što bi trebalo da znači da je ček-point vrlo efikasna metoda u tranziciji na srpski način. Ipak, oružari iz Kragujevca primenili su dva tipa ček-pointa, jedan stacionarni, spavali su na sanducima municije i mitraljeza u fabričkom krugu, i drugi pokretnog tipa, krenuli su autobusima ka Beogradu. Da blokiraju Ministarstvo odbrane, vladu Srbije i američku ambasadu. Stacionarni ček-point, spavanje na municiji, i nije nešto posebno uzbudio nadležne, trajao je 17 dana, ali ovaj pokretni ček-point s mogućnošću da se blokira i američka ambasada, e to je već previše. Zamislite ogorčene radnike fabrike oružja iz Kragujevca pred američkom ambasadom! Koji ne traže vize i ne pominju Kosovo? Pa šta traže? Kakve sve špekulacije kod nas i u inostranstvu može da izazove takav prizor? Zašto baš američka ambasada? Pa izvozne dozvole ne izdaju Amerikanci. Šta sve mogu da saopšte ogorčeni radnici? Koji očito znaju nešto što mi ne znamo. Pa onda njena ekselencija mora da piše u Vašington još i izveštaj o svemu tome.

Elem, kad je pokretni ček-point radnika „Zastava oružje“ autobusima iz Kragujevca stigao do Mladenovca, iz vlade Srbije je saopšteno da će biti odobreni ugovori o izvozu oružja, ugovori koji su bili „na čekanju“. Ministar ekonomije i regionalnog razvoja je čak zaključio „da je važno što će fabrika ponovo raditi, jer niko neće da naručuje opremu od fabrike koja ne radi“. Ako je mislio na prošlost, oprema i oružje poručeni su dok je fabrika radila, a ako je mislio na budućnost, pa kako da poručujete nešto čega nema? Jer, fabrika ne radi.

A proteklih dana slušali smo neku drugu priču - da oružje iz Kragujevca nema tržište, da nije konkurentno, da je tržište prezasićeno takvim oružjem, da fabrika ima staru tehnologiju i višak zaposlenih. Kad tamo, i takva fabrika ima sasvim solidne ugovore za svoju „lošu“ robu. I te ugovore neko u Beogradu drži „na čekanju“. Zašto?

Po Zakonu o prometu naoružanja i vojne opreme Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja obavezno je da odgovori u roku od 60 dana na zahtev za izdavanje izvozne dozvole. Ponekad se taj period, bez ikakvog objašnjenja, produži i na šest meseci. I nikom ništa. U međuvremenu potencijalni kupac često odustaje od posla. Po zakonu, u procesu izdavanja izvozne dozvole u prometu oružja i vojne opreme iz Srbije učestvuju Ministarstvo odbrane, Ministarstvo spoljnih poslova, MUP, dok konačnu zbirnu dozvolu izdaje Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja. MUP daje, na temelju procene BIA, samo neobavezujuće mišljenje o tome da li oružje može pasti u ruke terorista. Ministarstvo odbrane zauzima stav da li to oružje može biti korišćeno protiv Srbije, a Ministarstvo spoljnih poslova da li je zemlja kupac oružja pod sankcijama UN ili EU. To sa sankcijama proverava se jednim ,,klikom“ na Internetu.

Ako u procesu dobijanja izvozne dozvole jedno ministarstvo, odbrane ili spoljnih poslova, zauzme negativan stav onda je Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja dužno da slučaj iznese na sednicu vlade. Da vlada odluči. Najčešće, to do sada nije rađeno. Zašto, to je posebna priča. Ima tu i nepotrebne, ciljane mistifikacije tog posla, pozivanja na ovu, ili onu stranu službu, koja, navodno, ima mišljenje o ovom, ili onom poslu, ovom ili onom izvozniku. A reč je o čistoj konkurentskoj utakmici na domaćem i stranom terenu. U koju su uključeni domaći akteri, ali i određene strane diplomate. Udarci đonom, i blaćenje konkurencije.

Po zakonu, fabrike oružja u Srbiji imaju mogućnost i da samostalno, bez posrednika, ugovaraju izvoz svojih proizvoda koji ne spadaju u „složena sredstva ratne tehnike“. Pištolji, puške i mitraljezi sigurno nisu ta složena sredstva ratne tehnike. U Srbiji ima više od 100 firmi koje se bave izvozom ili uvozom oružja. Sve su registrovane, imaju potrebne licence, plaćaju porez. Istina, nisu sve jednako velike, niti jednako ugledne i važne. I nemaju sve isti tretman od države.

Tako se i rađa ček-point.