U Srbiji se osećam kao turista

Dugometražni film, prvenac, Vladimira Todorovića počeo je da živi svoj festivalski život nedavnim prikazivanjem na filmskom festivalu u Roterdamu, u programu „Svetla budućnost”. Tridesettrogodišnji Zrenjaninac, slikar po obrazovanju, diplomirao je u Beogradu, master studije završio u Santa Barbari, a već šest godina živi u Singapuru gde predaje na univerzitetu. U filmu „Vodene ruke” o kineskom mornaru koji kao turista dolazi u Srbiju, i Crnu Goru, igraju kineski i srpski glumci: Sara Jang, Lam Funk, Marko Škorić, Tatjana Todorović i Goran Andrejin.

– Kineski mornar prvi put vidi Ježevicu, Belo Blato, Rijeku Crnojevića, i Boku Kotorsku – sluša priče stanovništva o socijalnim problemima, i teorije o tome kako se država ophodi prema njima. Devojka ga zove da se vrati, da isplati kredit za kola, i reši stambeno pitanje, ali on je očaran lepotom Balkana i počinje da sumnja u svoja dotadašnja uverenja – kaže Todorović, iz Singapura, za „Politiku”.

Inspiraciju za film, kako objašnjava, pronašao je u romanu „Mornar koji je izneverio more” Jukija Mišime, u priči o čoveku koji je napustio svoje snove i svoju profesiju.

– U filmu ima i autobiografskih elemenata. Za divno čudo, kad god dođem u Srbiju, i sam sve više počinjem da se osećam kao turista. Volim ovu zemlju, narod i naš humor koji se ne može nigde naći. Ipak, kada dođem, vidim otuđenost i osećam zgađenost kada se setim ljudi koji su opustošili zemlju – kaže reditelj.

U tome leže i razlozi njegovog odlaska iz zemlje. Posle usavršavanja, posao je ubrzo pronašao kao predavač novih tehnologija na Nanijang univerzitetu u Singapuru.

– Ako me pitate da li je teško probiti se – isto je to svuda. Bez muke nema nauke. Ovde se može živeti od jedne plate, dok je u Srbiji to nemoguće...

Todorović primećuje da u Singapuru strance tretiraju kao privremene radnike, a umetnici nemaju nikakvu pomoć od institucija. Singapurska filmska produkcija, objašnjava, nije na zavidnom nivou, ali naglašava da postoje „arthouse” režiseri i produkcijske kuće koje su veoma zanimljive.

– Velika razlika između srpskog ili, čak, evropskog filma, i produkcija iz Azije jeste u tome što azijski autori svesno „lome” filmske kanone, dok u Srbiji i dalje postoji snažna škola narativnog filma – kaže naš sagovornik.

On dodaje da je tamošnja produkcija skromna, pa će biti potrebno vreme da se izgradi. Međutim, u jugoistočnoj Aziji ima, kaže, velikih reditelja, kao što je Apičatpong Verasetakulu, ovenčan Zlatnom palmom za film „Ujak Bonmi koji se priseća svojih prošlih života”.

– Takav film nikada neće biti snimljen u Srbiji, ne zbog toga što je remek-delo, već zato što se naši reditelji ne usuđuju da naruše tradicionalne obrasce – smatra Todorović koji namerava da svoj film uskoro pošalje i na beogradski Festival autorskog filma.