Osam vekova srpske medicine

U manastiru Prohor Pčinjski protekle nedelje (9–12. juna) održan je naučni skup ,,800 godina srpske medicine” u organizaciji Sekcije za istoriju medicine Srpskog lekarskog društva (SIMSLD), koji je blagoslovio vladika Pahomije. Učesnike je prvog dana rada pozdravila dr Slavica Dejanović Đukić, a skup je otvorio profesor dr Brana Dimitrijević, predsednik SIMSLD.

Plenarno izlaganje „800 godina srpske medicine” saopštio je akademik Radoje Čolović, predsednik Srpskog lekarskog društva (SLD), u naredna dva dana podneto je više od 35 autorskih i koautorskih naučnih referata, a prikazana su i dva kraća dokumentarna filma.

U ovim radovima su izneti rezultati istraživanja različitih dimenzija istorije srpske medicine i medicine u Srbiji, u vremenskom luku od Svetog Save, do naših dana.

Sveti Sava, kao rodonačelnik srpske medicine, formulisao je u „Studeničkom tipiku” iz 1208. godine osnovna načela brige o bolesnima, ali i obaveze bolesnika prema onima koji ih leče i brinu o njihovom izlečenju.

Kao starešina manastira Studenica, u ovom pravilniku o bogosluženjima i životu monaha, pišući delo po uzoru na „Hilandarski tipik”, u 40. poglavlju „Studeničkog tipika” Sava je posvetio pažnju monaškoj, manastirskoj bolnici i bolničarima koji o bolesnima brinu.

U tim pravilima se zapoveda „da se izabere bolesnima ćelija koja je po izgledu dobro uspela bolnica; i postelje postaviti bolesnicima za ležanje i odmor, i rabotnika im dati kako bi im pomogao u svemu. Ako li mojim gresima mnogi u bolest padnu, da im se daju dva rabotnika, arula velika, to jest ognjište od metala skovano i prenosivo. A na njemu će te bolesnima ukrop topiti i drugo što im je za utehu, po mogućstvu, što je za jelo i piće i za ostale potrebe”.

Sveti Sava je još zapisao: „Iguman svagda, neretko, u bolnicu neka dolazi i svesrdno posećuje bratiju i svakome donosi potrebno. A bratija naša bolesna, da se, uzdajući se u ovo, ne raspuste tražeći suvišno nešto što nikada nisu ni čuli, ni videli ni okusili, već neka se uzdrže i smerni budu, zadovoljni onim samo čemu je vreme i što je moguće manastiru doneti, to da im se donese. Ako li im i služite, zapovesti radi i koju zapovedismo, ipak ne dozvoljavamo da izvoljevaju. Mislimo da žive smerno, kao što priliči monasima, da i oni za trpljenje prime nagradu, a to je uzdržavanje od pohota i od bolova tuga, zastupnik da im bude od Boga radi naslade. Neka vam bude ovo!”

Monah Sava je „Studeničkim tipikom” postavio i osnove za ustav Srpske pravoslavne crkve, ali je istorija učinila da Crkva opstane a da srpska država bude obnovljena tek početkom 19. veka, što znači da se od vremena Svetog Save srpska medicina razvijala u naročitim uslovima.

Veština lečenja nesumnjivo je stara koliko i čovečanstvo, ali suegipatska, grčka, kineska, francuska ili nemačka medicina i njihova razvića bile neposredno povezane s postojanjima država i razvojem tih kultura kroz vekove.

Početkom života moderne Srbije u 19. veku, zamah je dobila i srpska medicina, brzo uhvativši korak s napretkom moderne medicine u tada razvijenim državama, naročito posle otkrića Luja Pastera.

I ova razlika u istorijskom razviću srpske i medicina u bližem i daljem okružju, na naučnom skupu u manastiru Sveti Prohor Pčinjski potvrđena je kao istraživački izazovan, izuzetno važan i plodonosan teren.

Slučaj je hteo da se učesnicima ovog trodnevnog skupa, na samom njegovom kraju, obrati starešina manastira Hilandara, otac Metodije, prisutan tih dana u vranjskoj regiji zbog svojih podvižničkih poslova.

Čime je samo potvrđeno koliko je važna ona linija koja kroz vreme spaja Hilandar, „Studenički tipik” monaha Save i današnju, kritičku naučnu misao o istoriji medicine u Srbiji.