Pajac na uzici ili slobodni strelac

TRAGOM VESTI
U pregrštu zapadnih izveštaja o infiltriranim ruskim špijunima, agentima i obaveštajcima – koji se serviraju u svetskim medijima, ne bi li se, kako to neki izvori u evropskim obaveštajnim službama tvrde, odvratila pažnja od ilegalnih aktivnosti CIA, njenih saradnika i saveznika na tlu Starog kontinenta – posebnu pažnju pleni slučaj Pola Vilijema Hampela, uhapšenog u Kanadi, pod sumnjom da je bio as ruske obaveštajne službe za inostranstvo SVR.
Da li je Hampel, za koga je utvrđeno da se punih jedanaest godina služio lažnim, kanadskim identitetom, kao takav boravio duže od tri godine i u Beogradu, uistinu bio ruski obaveštajni as, honorarni sakupljač informacija u kriznim regionima sveta, ili nešto sasvim treće, predmet je nagađanja. Njegovo poreklo za sada nije potvrđeno ni od jedne merodavne službe. Moskva odbija svaku umešanost, a Kanađani ne daju bliže informacije. Ne saopštavaju ni da li je misteriozni gospodin Hampel bilo šta priznao, ili odao svoj pravi identitet.

Detalji hapšenja misterioznog špijuna bez pravog imena obelodanjeni su u svim severnoameričkim medijima, uoči prošlog vikenda. Hampel je lišen slobode na aerodromu u Montrealu, u okviru, kako se tvrdi, rutinske kontrole. Utvrđeno je da je Pol Vilijem Hampel umro još kao beba, a da je čovek koji danas nosi njegovo ime upotrebio odgovarajuće podatke da bi izgradio takozvanu špijunsku legendu.

Tanka legenda

U obaveštajnom miljeu, pod nazivom legenda podrazumevaju se lažne biografije agenata infiltriranih u strukture stranog, neprijateljskog terena, koji prihvataju identitet preminulih osoba, sličnog datuma rođenja.

Kako je samo nekoliko sati po hapšenju Hampel proglašen agentom službe prema kojoj Amerikanci, naravno i Kanađani, gaje najviše podozrenja – Službe vnješni razvetki, koja od vremena decentralizacije obaveštajnih resora u Rusiji, u jesen 1991. godine, samostalno deluje?

Pretpostavke koje se baziraju na onim operativnim saznanjima ponuđenim u javnosti isuviše su "tanke" da bi poslužile kao neoboriv dokaz Hampelovog špijunskog porekla. Osim, ako kanadski operativci ne raspolažu podacima druge vrste koje, za sada, ljubomorno čuvaju u tajnosti.

Kvalifikacija Hampela kao ruske špijunske legende, sa druge strane, sjajno se podudara sa opisima nastanka i aktiviranja legendi u špijunskim romanima i filmovima. I samo ime budi radoznalost: Hampel ili Hampelman je nemačka reč za lutku pajaca, koja pokreće ruke i noge, kada se povuče uzica. Nameće se zaključak da je medijski efektivno podstaknuto raspoloženje javnosti u željenom pravcu. Analize poznatih detalja o poslednjih desetak godina života i delovanja nesuđenog agenta Hampla, međutim, bude ozbiljne sumnje kod poznavalaca obaveštajnog miljea u verodostojnost ili, u najmanju ruku, u potpunost ponuđenih dokaza kanadskih kontraobaveštajaca. "Da je Hampelova legenda bila ’skrojena’ u Moskvi, bila bi aktivirana samo jednim povodom – kada bi se ukazala preka potreba izvršenja nekog operativnog zadatka... Nikada ta legenda ne bi bila korišćena u tako dugom vremenskom periodu, poput onog Hampelovog, od 1995. godine, do pre nekoliko dana", objasnio je jedan agent veteran autoru ovih redova.

Beogradska tajna

Pre bi se moglo pretpostaviti da je reč o takozvanom slobodnom strelcu,  honorarnom sakupljaču informacija u kriznim regionima sveta, za račun lokalnih, odnosno regionalnih rezidenata obaveštajnih službi. U prilog rečenom je podatak da je Pol Vilijem Hampel više od tri godine proveo u Beogradu – kao umetnički fotograf. Ovde je, štaviše, objavio i slikovnicu svojih foto-impresija, pod nazivom "My beautiful Balkans". Knjigu je objavila izdavačka kuća "Publikum", a može se i danas naći u ovdašnjim knjižarama. Družio se sa domaćim i stranim kolegama, fotografima i novinarima. Kanadski pasoš mu je bio dobrodošao kao pokriće pravog porekla, takođe i da bi zataškao svoje istinske namere.

Naravno, dešava se i da određene sumnje nastaju – spletom okolnosti. Kada bi se profesionalno istraživalo među nebrojenim strancima koji lutaju svetom, saznalo bi se više. Primera radi, u gradskim kafanama, od Beča do Beograda, u oči padaju Englezi, koji se često sumnjiče za konspiraciju – samo na osnovu druželjubivosti. Poput vlasnika jedne beogradske škole na engleskom jeziku (ime poznato autoru). Prošetao je Evropom, od Bazela i Ciriha, do Beča, potom i bliskim istokom, da bi se na kraju obreo u Beogradu. Činjenica da je osnivao engleske privatne škole u kriznim regionima u najopasnijim trenucima, dovela je u pitanje njegov kredibilitet – za vreme građanskog rata u Libanu predavao je u Bejrutu, uoči bombardovanja Iraka u Bagdadu...