Pretnje bez pokrića

Da li je u Libiji pređena tačka posle koje nema povratka na bilo kakve razgovore o kraju rata i mirnom razrešenju krize? Naime, na uporne zahteve Afričke unije da NATO prekine bombardovanje Libije, odnosno snaga pukovnika Gadafija, u Briselu se i ne osvrću. Na zahteve na Zapadu da pukovnik napusti vlast, vlasti u Tripoliju se smeju. Dok se jedni i ne osvrću, a drugi se smeju, narod gine, a zemlja razara. Istovremeno, NATO je ušao u peti mesec rata protiv vlade jedne suverene države, vlade koja još uvek ima većinsko priznanje u svetu. I taj se rat polako preselio u sporedne vesti svih medija. Zapravo, rat u Libiji, gledano iz vizure zapadnih medija, kao da se odvija negde u svemiru, jako daleko od naše planete. I možda bi ga neki, zbog načina kako se vodi i koliko već traje, hteli odmah i da zaborave.

Jer, na Zapadu za njegovo vođenje ponestaje para, moderne municije, bombi i raketa, pa i podrške javnosti. Vojno gledano, na terenu je svojevrsna pat-pozicija. Pobunjenici, koji svakim danom imaju sve veću međunarodnu podršku i priznanja, sve su manje spremni i da ginu za svoje ciljeve. U očekivanju da se pobedonosno uđe u Tripoli, a onda se podeli ratni plen u budućim poslovima oko nafte, prirodno nikome se od pobunjenika i ne gine. Oni očekuju da NATO gine umesto njih. NATO, opet, ne želeći da ima gubitke među svojim pilotima, gađa tako da mu je skoro svejedno ko gine na zemlji, vladine snage ili pobunjenici.

Na liniji dodira sukobljenih snaga, iako je ta linija vrlo fluidna, trupe pukovnika Gadafija drže pozicije južno od Adždabije, dakle kontrolišu oblast na istoku do nekih 160 kilometara južno od Bengazija, uključujući i velike naftne terminale u Bregi i Ras Lanufu. Grad Misurata je u rukama pobunjenika, ali Gadafijeve snage su ga opkolile sa tri strane, četvrta je more odakle stiže pomoć pobunjenicima.

Na zapadu Libije vladine snage izolovale su u nekoliko manjih mesta u kojima su pobunjenici, nema pouzdanih znakova da se i pored intenzivnih napada NATO-a tu situacija nešto promenila u korist pobunjenika. U Tripoliju vladine trupe drže situaciju pod kontrolom, dok NATO bombarduje glavni grad Libije svakodnevno.

Da li su u Tripoli ubačeni komandosi zemalja NATO-a sa ciljem da fizički eliminišu pukovnika i da li Gadafi preko svojih odanih pristalica može da izvrši napade na neke ciljeve u Evropi? Gadafijev sin tvrdi da su tri grupe komandosa NATO-a već stigle u Tripoli radi atentata na pukovnika. Iskreno, takav scenario očekivao sam i ranije, samo postojanje Gadafija sada mnogima smeta, i Libijcima, koji bi da se sve ovo što pre završi, i NATO-u da izađe iz rata koji već predugo traje. No, ako komandosi NATO-a ne uspeju da izvrše ono zbog čega su navodno već tamo, a verujem da su tamo u ovom ili onom obliku, i ako se cela ta operacija pretvori u blamažu tipa Somalija, onda bi to mogao da bude i signal onima koji su sada vojno uključeni u operaciju bombardovanja da polako izađu iz ove igranke.

Što se tiče Gadafijeve pretnje da će udariti po ciljevima u Evropi, to je propagandno vrlo loša poruka. Gadafi nema vojna sredstva da napadne bilo koji vojni cilj u Evropi, čak i kada je pre mnogo godina raketama „skad” gađao italijansko ostrvo Lampeduzu, ti projektili jedva da su dobacili do spoljnjih hridina tog ostrva. Da napadne vojno neki vojni cilj u Evropi, u nekoj od država čija ga avijacija sada bombarduje, to bi pravno nekako još moglo i da se „pokrije”. Jer, rezolucija UN o zaštiti civila u Libiji odavno je zloupotrebljena i sadašnje bombardovanje Libije od strane NATO-a, dostavljanje oružja pobunjenicima, slanje instruktora i specijalaca NATO-a kao pomoć pobunjenicima, sve to nema veze sa rezolucijom Saveta bezbednosti UN. To je direktno rušenje jednog režima koji vam nije po volji.

No, ako pukovnik Gadafi misli da bi u Evropi njegovi ljudi mogli da napadnu neke civilne ciljeve, to je onda terorizam, i to bi naišlo na najširu osudu svetske javnosti. NATO bi onda verovatno odgovorio najžešćim vazdušnim udarima, pa možda i kopnenom invazijom.

Problem pukovnikove izjave jeste to što on i nema previše ljudi voljnih da izvrše napade ni na vojne, a pogotovo ne na civilne ciljeve u Evropi, i drugo, što ta izjava pruža mogućnost da ako se rat uskoro ne približi kraju kakav očekuje NATO, može doći i do neke „spontane” terorističke operacije u Evropi za koju će biti optužen pukovnik Gadafi. Svi će reći, pa on je to najavio. I sve ono što bi potom usledilo bilo bi logično.

A istorija je, koliko znamo, prepuna „spontanih” događaja.