GĐA FAUST

Krenimo po redu –

udala se za Fausta.

Upoznali se na faksu,

našli stan, prekinuli,

pomirili se, venčali,

kredit za kuću uzeli,

oboje uspeli,

diplomirali, magistrirali, doktorirali.

Bez dece.Dva bade-mantila.

Za mene i za njega.

Radili. Štedeli.

Opet se preselili.

Brzi automobili. Jahte.

Još jednu kuću kupili.

Najnovije igračke – kompjuteri,

mobilni. Naredovali.

Preselili opet. Faustovo lice

posta mudro, pohlepno, malo ludo.

Moje – isto.

Zavoleh taj stil života,

ne život.

On zavoli slavu,

ne ženu.

Išao je kod droca.

Osetih – ne ljubomoru,

već hronično iritiranje.

Krenula na jogu, t’ai chi,

Feng Shui, terapije, ispiranježeluca.

A Faust bi se hvalio

na žurkama

o profitu

poslova na Istoku.

Onda bi požudu svoju

taksijem odneo u centar grada,

najblaže rečeno,

da se izduva, izgubi,

piruje, provodi.

Želeo je više.

Dođoh kući jedne zimske večeri,

gladna.

Faust beše gore u radnoj sobi,

na sastanku.

Osetih miris cigare,

demonskog, nastranog seksa, nedozvoljenog.

Čuh Fausta i tu drugu osobu

kako se smeju.

Potom, svet,

kako Faust reče,

raširi svoje noge.

Prvo politika –

Poslanik. Ministar. Premijer. Predsednik.

Pa banke –

ofšor, u svetu –

i biznis –

Šef. Direktor. Vlasnik. Tajkun.

Dosta? Bis!

Faust posta kardinal, papa,

znao više od Boga;

leteo brže od zvuka

oko sveta,

ručao,

hodao po Mesecu,

igrao golf,

zapalio debelu havanu na suncu.

Poslušao šesto čulo –

u pametne bombe investirao,

u patnju,

Faust oružjem trgovao.

Zaglibio duboko, pa se izvukao.

Kupio farme,

klonirao ovce,

surfao Internetom

tražeći slične krelce.

Što se mene tiče,

krenuh svojim putem,

videh Rim za dan,

tezgarila,

zategla lice,

ugradila sifone,

utegla butke;

išla u Kinu, Tajland, Afriku,

vratila se, prosvetljena.

Napunila 40, postila,

apstinirala, vegan postala,

pa Budista, 41. proslavila.

Ja – plavuša,

rođokosa, brineta,

divljakuša,

lujka, šizika;

pobegulja,

povratnica.

Faust beše kući. Minut molim, reče,

sinoć me zadovoljavala

virtuelna Jelena Trojanska.

Lice koje pokrenu hiljadu brodova.

Ljubio sam te usne. Stvar je u tome –

što potpisah pakt

sa Mefistom,

Đavolim potrčkom.

On dolazi

da uzme

što je njegovo,

da požnje šta posejah.

Zbog svih ovih godina

varanja,

nasrtanja,

uživanja,

ja prodadoh svoju dušu.

Čim završi, začuh

siktanje zmije,

okusih zlo, poznah taj smrad,

dok su krljušaste đavolje ruke

grebale

pravo kroz pločice keramičke

do Faustovih nogu bosih

i odvukle njega, koji se čudno kezio, pravo

dole do Pakla.

Dakle,

Faustovim testamentom

sve mi pripalo –

jahta,

nekoliko kuća,

avion, pista,

plen, i slično,

bogatstvo –

meni.

C’est la vie.

Kad se razbolih,

boleše k'o sam đavo.

Kupih bubreg

karticom,

ozdravih.

Još čuvam Faustovu tajnu –

mudri, lukavi, pokvareni gad

nije imao šta da proda.

Sa engleskog prevela Milena Borić.