Zadivljujuća moć gline

Jedan od ključeva za uspešno i kontinuirano delovanje Simpozijuma skulptura „Tera” u Kikindi je, pored velikog zalaganja organizatora i podrške finansijera, i kreativna atmosfera fascinantnog prostora Ateljea, dobri uslovi i autentičan ambijent čitavog kompleksa. „Tera” je i centar u kojem je rehabilitovana glina kao trajni skulptorski materijal u kojem se obnavlja i istražuje drevna tehnologija građenja i sušenja monumentalnih glinenih skulptura, tajna poznata Etrurcima i Kinezima. I danas, kompleks zgrada napuštene ciglaneiz 19. veka budi pravremensko osećanje mitskog, čulnog, a odnos realnog i fiktivnog prostora i vremena se relativizuje. Stari glinokop je odmah iza dekirikovske atmosfere visokih senki, paučine i slepih miševa u Sušari. Tanka linija povučena između neba i zemlje na beskonačnom horizontu banatske ravnice podvlači istorijsko pamćenje i energetski potencijal autentičnog mesta i njegove antejske dimenzije.

U tom i takvom Ateljeu stvarali su pozvani umetnici, njih šest, tokom jula meseca prošle godine. Višemesečna tehnologija sušenja radova i njihova termička obrada u odgovarajućim pećima završena je nedavno, a izložba upravo svečano otvorena, u galeriji i na gradskom trgu ispred galerije Tera.

Danas mali broj umetnika svoj rad vezuje isključivo za terakotu pa je očit izazov iznenađenja u kreativnom dijalogu rada sa zemljom i na zemlji. Često, na sasvim nov način, upravo u „Teri”, umetnici proveravaju, potvrđuju, osvežavaju ili pomeraju okvire sopstvene poetike dok je kvalitet medija sačuvan u taktilnosti površine i njenoj organskoj toplini. Očito, važna uloga u procesu definisanja pogleda na prirodu plastičnog medija danas pripada i „Teri”. U isto vreme, suočeni smo sa potragom za orijentirima u vremenu jer naši duhovni pejzaži sve više liče na ponavljanu i ograničenu ekransku sliku.

Šest autora koji su radili na „Teri” jula 2010, u zavodljivoj moći gline neguju snažan individualni pečat koji produkciji ovog 29. internacionalnog simpozijuma pojačava ton heterogenih poetika.

Eugen Barzu iz Rumunije, sa predačkim iskustvom Brankusija, predano se bavi temom materinstva, stranom njene osujećenosti prekidom trudnoće. Uskraćivanje izuzetne uloge materinstva Barzu eksplicitno ilustruje zapisom Don’tkill children. Umetniku iz Japana Kousei Fujiki bliska je poetska figuracija a njegov rad na neposredan način naglašava potrebu za fizičkim (i emotivnim) dodirom ljudi. U punoj formi stilizovane figure su u čvrstom zagrljaju, a energija gline pamti strast dodira ruke, meru intimnosti.

Nemačka vajarka Hela Horstmeier, nastanjena u Berlinu, modelovala je svoju klasičnu skulptorsku instalaciju kao uritmovane stilizovane geometrijske prolaze asocirajući na istoriju megalitskih spomenika.

Čen Čing sa Tajvana u uslovima prirodnog ambijenta i novom kontaktu sa drevnim materijalom vratio se primarnom vajarstvu i neposrednoj manuelnoj akciji, a drevni muzički instrument okarina u blow-up realizaciji referira i na pop-art estetiku. Indijac ČanderParkas ima bogato iskustvo rada na međunarodnim simpozijumima i rada u klasičnim materijalima. Horizontalna kompozicija, poput usložnjene strukture mikročipova, emanira ekspresivni senzibilitet autora kome je pogodovala podatna terakota i njena estetska svojstva. On se poigrava umnožavanjem simbola u čitljivim vajarskim formama, fosilizovanim elementima ili rečima iz sanskrita.

Skulptura i njena nova osećajnost prati misao o primarnosti forme u audiovizuelnom i zvučnom objektu Stevana Kojića. Segmente horizontalne cilindrične cevi autor spaja crnom plastičnom folijom kojom se rad i završava kao veliki naduvani levitirajući balon.

Kada je pre tri decenije u Kikindi počela sa radom umetnička kolonija „Tera”, problemi savremene skulpture bili su još uvek bliži modernističkim, tradicionalnim estetskim načelima ovog medija, a skup je imao nacionalni karakter. Danas, u 21. veku, savremena umetnička praksa je u znaku svoje intermedijalne prirode, a izmenjeni su kriterijumi – posmatranje, interpretiranje i klasifikovanje – vizuelnih umetnosti; u tom kontekstu se mora posmatrati i skulptura i njeni estetski fenomeni. Uz ovogodišnji veliki jubilej „Tere” – 30 godina rada, preko 1000 skulptura, oko 400 učesnika sa svih kontinenata – markiraju se i važni profesionalni zadaci i potreba da se još ubedljivije osmisli strategija budućeg delovanja ovog značajnog stvaralačkog punkta. Spajajući istorijsko i savremeno vizionarskim duhom, sa idejom da je vitalitet umetničke kolonije kulturno i strateško dobro, plan je da grad Kikinda sa kompleksom Muzeja (projekat realizacije u toku) i ateljeom „Tera” zauzme lidersku poziciju u regionu a Tera postane umetničko-kreativni i edukativan multimedijalni centar za umetnike, istraživače i studente iz zemlje i sveta.