Kriza se vraća u Ameriku

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – Povećane strepnje da dogovor neće biti postignut, sve veća zabrinutost za teške posledice ako se to dogodi i porast nervoze pregovarača, glavne su karakteristike političkog nadgornjavanja između predsednika Obame i tabora republikanaca oko toga pod kojim uslovima da se ozakoni novi limit za zaduživanje američke države, pošto postojeći ističe već 2. avgusta.

Ne bude li dogovora, vlada u Vašingtonu neće biti u stanju da podmiruje svoje obaveze, što podrazumeva automatsko smanjivanje njenog sada vrhunskog kreditnog rejtinga i novi šok za tek oporavljene svetske berze.

U tom slučaju, „sasvim je izgledna” i repriza krize iz 2008, upozorio je Ben Bernanke, predsednik američkih Federalnih rezervi, što je u ovdašnjem sistemu pandan centralne banke.

Poraz zabrinutosti izvan Amerike možda najbolje pokazuje upozorenje iz Kine, u čijim je rukama nešto više od dva biliona dolara u obveznicama koje izdaje američke vlada da bi finansirala deficit u svom budžetu koji će za ovu godinu iznositi oko bilion i šest stotina milijardi. „Mi se nadamo da će vlada SAD usvojiti odgovorne mere koje će zaštiti interese investitora”, izjavio je u Pekingu spoksmen Ministarstva inostranih poslova, na redovnom brifingu za novinare. Kina, Japan i mnoge druge zemlje sa spoljnotrgovinskim viškovima, vrednost svojih deviznih rezervi čuvaju tako što ulažu u američke vrednosne papire koji su do najnovijeg zapleta smatrani najsigurnijim na svetu.

To bi, međutim, moglo da se promeni, izostane li politički rasplet fiskalnog zapleta u Vašingtonu. Agencija za kreditni rejting „Mudiz” je saopštila da „razmatra” sadašnji „vrhunski” status američkog obveznica i najavljuje smanjivanje kreditnog rejtinga SAD, navodeći kao razlog „rastuću mogućnost” da limit za zaduživanje od 14,3 biliona dolara neće biti podignut.

Sličnu meru, zasad samo „privatno”, investitorima nagoveštava i agencija „Standard i Purs”, koja je prošlog aprila zvaničnu prognozu o solidnosti američkog duga promenila iz „pozitivne” u „negativnu”.

Za dokaz rastuće nervoze i među pregovaračima uzima se to što je Obama napustio preksinoćne pregovore u Beloj kući sa kongresmenima iz obe partije, republikanske i demokratske, poručivši političim protivnicima „sada je dosta”.

Pregovarači su se međutim sastali i sinoć, a Obama je postavio rok da se napredak postigne do početka vikenda.

Na dnevnom redu je ne samo povećavanje limita za zaduživanje – bez čega vlada ne može da funkcioniše, jer od svakog budžetskog dolara oko 40 centi mora da se pozajmi – nego i mere za fiskalno uravnoteženje. Republikanci traže da svaki dolar koji bude odobren za novo zaduživanje bude ušteđen budžetskim stezanjem kaiša, ali pri tome ni po koju cenu ne žele da prihvate Obamin zahtev da se dodatnim oporezivanjem najbogatijih Amerikanaca i korporacija povećaju budžetski prihodi.

Po sadašnjim poreskim propisima, prihodi najbogatijeg Amerikanca, investitora Vorena Bafeta, oporezovani su po nižoj stopi nego plata njegovog portira, što i sam Bafet smatra anomalijom.

O tome u kojoj meri su pregovori između Obame i republikanaca postali jedna cinična politička igra sa velikim ekonomskim ulogom, govori i novi predlog za prevazilaženje problema, koji je na sto stavio republikanski senator Mič Mekonel.

Po njemu, republikanski kongresmeni bi prvo predsednika ovlastili da granicu limita za zaduživanje podigne sopstvenim odlukama u tri rate do 2012. O svakom tom Obaminom potezu bi se potom glasalo, sa očekivanim rezultatom: u Predstavničkom domu, gde republikanci imaju većinu, to bi bilo odbačeno. Ali Obama bi onda iskoristio pravo veta na tu odluku i neto rezultat bio bi nova granica zaduživanja.

Dok ovo mnogima na prvi pogled izgleda besmisleno, ima i onih koji misle da je ovo pragmatičan izlaz, pa i „poklon na tacni” za Obamu, jer skida sa dnevnog reda kresanje budžetskih stavki, uključujući i socijalne programe, čime mu se poboljšavaju izgledi da stekne drugi mandat na predsedničkim izborima 2012.

Limit za zaduživanje je kroz istoriju u Kongresu rutinski izglasavan oko 90 puta. Kao i u većini zemalja sveta, i američki političari, iz obe partije, nisu baš bili uzor kad je trebalo trošiti i ono što se nema.

To je, u svom drugom mandatu, promenio demokrata Bil Klinton, koji je svom nasledniku, republikancu Džordžu Bušu, ostavio budžet u čijem saldu su prihodi bili veći od rashoda. Buš je sve to proćerdao, započevši dva rata „na kredit”, ozakonivši poreske olakšice i nove budžetske obaveze.