Patka nije, dabar nije...

Da li znate koja životinja ima četiri noge, pačji kljun, nosi jaja i doji svoje mladunce? Ako mislite da smo je izmislili, grešite. Takvo "čudo prirode" postoji. Živi u Australiji i Tasmaniji i zove se kljunar. Još vam nismo rekli sve: kljunar je, uz jednu vrstu rovčice, i jedini otrovni sisar na planeti. Mužjaci na člancima zadnjih nogu imaju šuplje bodlje nalik mamuzama kroz koje ispuštaju otrov. Otrovom se brane od neprijatelja: lisica i ptica grabljivica, a koriste ga i u međusobnim borbama za ženku u sezoni parenja.

Telo i široki pljosnati rep ove životinje prekriveni su gustim dvoslojnim krznom. Gornji sloj zadržava u sebi vazduh i pomaže kljunaru da sačuva toplotu tokom zimskih meseci i plivanja u hladnoj vodi. Svu suvišnu masnoću koja potiče iz obilja hrane koju leti pojede - larvi insekata, račića, sitne ribe, puževa, žaba, punoglavaca i mekušaca - kljunar u repu skladišti za zimske mesece.

Stopala ove neobične životinje prilagođena su čestom boravku u vodi: imaju plovne kožice koje su prilikom hodanja presavijene unazad. Kljun je samo po izgledu sličan pačjem. Na njegovom gornjem delu nalaze se nozdrve, što omogućava životinji da diše dok joj je ostatak tela pod vodom. Na glavi, odmah iznad kljuna, su oči kljunara. Životinja odlično vidi na daljinu, ali od kljuna ne može da vidi ono što joj je, bukvalno, "ispred nosa". Umesto ušnih školjki, kljunar ima samo dve šupljine, koje, isto kao i oči, zatvara kad zaroni.

Kljunar provodi oko 12 sati dnevno u potrazi za hranom. Kljunom, veoma osetljivim na dodir, kopa po rečnom dnu kako bi uznemirio rečne životinjice, a zatim pomera glavu levo-desno, kako bi osetio električne impulse koji nastaju zbog kontrakcija mišića plena koji se kreće. Ova životinja je jedini sisar koji ima sposobnost elektrorecepcije - lociranja plena na osnovu električnih impulsa koje lovina proizvodi.

Ovaj neobični sisar je pretežno noćna životinja, mada se često može videti i u sumrak i zoru. Mužjaci i ženke većinu vremena provode usamljeni, a zajedno su samo u sezoni parenja. Danju se odmaraju u tunelima iskopanim blizu reke. Oko mesec dana posle parenja ženka snese jedno do tri jajeta meke i lepljive ljuske, na kojima leži još desetak dana. Tek izleženi mladunci ostaju u podzemnoj jazbini, obloženoj travom i lišćem. Majka ih doji tri do četiri meseca. Pošto nema razvijene bradavice, mleko ispušta kroz pore na koži, a mladunci ga sisaju sa majčinog vlažnog krzna. Kad izlazi po hranu, ženka na nekoliko mesta zemljom zapečati tunele svoje jazbine, kako bi "bebe" bile bezbedne. Čak i kada porastu i napuste jazbinu, mladunci su zavisni od majke, koja ih doji sve dok se ne osamostale.