Prava srpskog naroda

Danas je objavljen treći godišnji Izveštaj o političkim pravima srpskog naroda u regionu u izdanju Naprednog kluba. Kada smo pre tri godine počeli da radimo na izradi ovog izveštaja, nadali smo se da ćemo doprineti poboljšanju statusa Srba u susednim državama. Zanimanje javnosti i reakcija vlasti dali su nam tokom naredne dve godine za pravo. Dobar prijem i spremnost nadležnih ministarstava da prihvate neophodno unapređenje i modernizaciju naše nacionalne politike, začudili bi i najbolje poznavaoce naše političke svakodnevice. Malu zadršku u ovom prvom utisku predstavljala je činjenica da je budžetsko ulaganje Republike Srbije u ove svrhe, koje nesumnjivo imaju veliki značaj ne samo za Srbe koji žive na Balkanu i srednjoj Evropi već i za demokratski razvoj naše države, svake godine postajalo sve manje.

Maske su pale u jeku ekonomske krize i u predvečerje skupštinskih izbora u Srbiji. Zvanična Srbija ne samo da nije dovoljno zainteresovana za prava srpskog naroda (koji uzgred čini značajan deo stanovništva dve jedine evropske zemlje u kojima ne postoji nacionalna većina), već je tokom protekle godine doprinela njihovom umanjivanju! Sramotno prihvatanje da na nezvanične proteste iz Podgorice i Zagreba izbaci ostvarenje političkog statusa srpskog naroda u Crnoj Gori i Hrvatskoj iz svoje Strategije politike prema srpskom narodu u dijaspori i regionu, predstavlja slučaj bez presedana u savremenoj Evropi.

Od avgusta 2010. do danas status srpskog naroda u regionu se uglavnom pogoršao.

U Bosni i Hercegovini i dalje traju nastojanja da Republika Srpska bude lišena ovlašćenja. Iako je vlast Republike Srpske uspela da dobije u vremenu i započne pregovore sa EU oko reforme pravosuđa, činjenica je da će u narednom razdoblju rasti pritisci za reviziju Dejtonskog sporazuma na štetu srpskog naroda. U Federaciji BiH nije vraćena samo imovina SPC. Nisu vraćeni ni stanovi nosiocima prava pripadnicima JNA, a u FBiH ne postoje srpske škole. Srbija nema jasnu, doslednu, javnu ni dugoročnu politiku prema Republici Srpskoj i Bosni i Hercegovini. Srbija je u potpunosti dezorijentisana. Ona – sve od Istanbulske deklaracije iz 2010., susreta u Karađorđevu, i posebno posete predsednika Tadića Sarajevu 2011. godine – u suštini luta. Naša politika je i dalje opterećena stranačkim interesima i jugoslovenskim nasleđem.

U Republici Hrvatskoj došlo je do opadanja nivoa prava srpskog naroda. Ustavni sud Hrvatske nedavno je uskratio srpskom narodu i drugim manjinama zajemčena poslanička mesta u parlamentu. Još nije sproveden Erdutski sporazum. Popis je u ovoj državi izvršen u atmosferi histerije nastale posle presude Haškog tribunala grupi hrvatskih generala.

U Crnoj Gori je sproveden popis na koji predstavnici srpskog naroda imaju brojne i ozbiljne zamerke, i u vezi sa čijim sprovođenjem gaje osnovane sumnje. Srbija nije reagovala, a u svim susretima je svojom inferiornošću i pasivnošću suštinski podržala crnogorski režim. U Crnoj Gori su ugroženi pravo srpskog naroda na jezik i sloboda veroispovesti.

U Makedoniji stanje političkih prava srpskog naroda nije značajnije promenjeno, ali je nacionalistički izgred visoke funkcionerke socijaldemokratske partije i poslanice u parlamentu, usmeren protiv poslanika iz srpske partije (DPSM), prošao bez osude. Srpski narod u Makedoniji i dalje ne uživa slobodu veroispovesti. Zvanična Srbija doprinela je sukobu na političkoj sceni malobrojnih makedonskih Srba.

U Sloveniji je stanje prava srpskog naroda u izvesnoj meri pogoršano. On i dalje ne uživa prava nacionalne manjine. Zakon o RTV Slovenije, koji je uvrstio jezike nepriznatih zajednica (među njima i srpske) u program, odbačen je na referendumu 2010. godine. Kasnije su ova prava ipak spomenuta u deklaraciji slovenačkog parlamenta.

U Mađarskoj je dolazak na vlast Fidesa doveo do daljeg stagniranja prava srpske manjine. U Albaniji je stanje i dalje nedefinisano, Srbi su nedavno dobili prava nacionalne manjine, ali i dalje nije poznata njihova brojnost. Stanje prava srpskog naroda može se oceniti kao dobro samo u Rumuniji.

Posle tri godine praćenja stanja političkih prava srpskog naroda u regionu, moguće je zaključiti da deo država, posebno onih koje nisu ostvarile nacionalnu integraciju, vodi stalnu i snažnu kampanju ukidanja prava srpskog naroda. Najverovatniji cilj jeste njegova asimilacija. Republika Srbija je spremna da se odrekne svoje ionako slabe, nedosledne i nenačelne politike kako bi vladajuće partije stekle podršku izvesnih krugova u EU i SAD. Takva politika je možda dobitak za pojedine političare i stranke, ali je poraz jedne demokratske države.