Senka pogroma lebdi nad pokrajinom

„U noći kad je sagorelo Jarinje oko naše kuće su doneli neke gomilice slame i papira i zapalili ih. Ćutali smo i čekali, dok se vatra nije ugasila”, priča starija gospođa iz četvoročlane staračke porodice D. koja je ostala da živi u svom domu, u gradu južno od Ibra. Noć je prošla, niko ih nije dirao, nikome ništa nisu prijavljivali, jer –„bolje je da se ne zna i da ne upadamo u oči. Mi nemamo kuda da odemo”.

Zapaljiva atmosfera i problemi na severu Kosova i Metohije munjevitom brzinom obnovili su tenzije i gotovo prekinuli svaku vezu sa ono malo Srba po gradovima. Etnička frustracija udara na potpuno nemoćne i nezaštićene, na njima prvo iskali bes, kako zbog opštih nacionalnih stvari, tako i zbog nemanja posla, vode ili isključenja struje.

U gradskim sredinama južno od Ibra Albanci su sveli nivo komunikacije sa Srbima na minimum – razgovaraju samo kad se mora ili jedna strana govori, ako joj nešto treba, a druga, albanska, ćuti.

„Ova dva dana sam prvi put šaputala na srpskom u glavnoj ulici u Prištini, to nisam radila protekle dve godine”, kaže službenica jedne međunarodne misije iz Prištine. „Otišla sam u Rajfajzen banku, obratila se šalterskom radniku na engleskom, bio je vrlo ljubazan i nasmejan. Kad je otvorio moju ličnu kartu i video kako se zovem, namrštio se i više nije ni reči progovorio.”

Višedecenijski jaz i duboka etnička podeljenost naučili su lokalno stanovništvo da „čita” raspoloženje, namere ili poruke albanske strane. Te poruke se prenose, kako u ličnom kontaktu tako i vidljivim znakovima – incidentima ili napadima. Situacija na severu KiM dovela je do potpune eskalacije mržnje i incidenata na jugu, koji se, uglavnom iz straha, nikome ne prijavljuju. Tokom krize na severu događaju se stalni napadi i provokacije: kamenovanja automobila sa srpskim tablicama – u Čaglavici je napadnut i oštrim predmetom povređen T.R.; u Ljevoši kod Peći je provaljena i opljačkana jedna povratnička kuća; u Zočištu kod Orahovca kuća Petrovića je po ko zna koji put gorela, uz glasnu muziku sa obližnje albanske svadbe.

„Ovo je još jedan vid pritiska na povratnike i na sve nas. Sa kuća su ranije poskidani i vrata i prozori, a ljudima koji su nedavno probali da se vrate nije uključena ni struja, ni voda. Požar u kući Petrovića, koja je paljena nekoliko puta 1999,bio je jasna poruka da tamo ne žele Srbe”, kaže Marjan Šarić, predsednik opštine Orahovac.

Da se situacija južno od Ibra dramatično menja, jasno je i komandi Kfora, koja od juče pokušava da „poveća vidljivost i patrole na prilazima srpskima enklavama”, nezvanično saznaje „Politika”. „Kfor brižljivo prati situaciju južno od Ibra”, uz ocenu da ima dovoljno snage da sačuva red i mir, i zaštiti građane, a nove nemačke i austrijske trupe će povećati njegove kapacitete.

Stotine različitih „mekših” poruka upućuju se Srbima južno od Ibra, neki su na ivici incidenta: u Osojanu kod Istoka automobile švajcarskih i nemačkih registarskih oznaka, uglavnom mlađi Albanci, voze samom ivicom ili naglo skreću prema Srbima povratnicima koji se kreću tim putem. „Moraju ovde da odžive svoj patriotizam, a posle će da odu”, kaže V.M. iz Osojana. Na drugoj strani Kosova, u Ropotovu kod Kosovske Kamenice, jahači, na konjima iz ergele udaljene nekoliko kilometara, sa albanskim i američkim zastavama, prvi put prolaze kroz selo.

Iskustva govore da haos onome ko ga pokrene donosi višestruku etničku korist, da su mete i ciljevi pokazani i objašnjeni, da upravljanje masom i organizacija „ne postoje” i da će saveznici da zažmure koliko je potrebno. Za eksplozivni etnički naboj niko ne može znati hoće li i može li se pretvoriti u haos i nasilje. Strah i senka pogroma 17. marta 2004. godine lebde nad jugom Pokrajine.

----------------------------------------------------

AK-47 i stu­den­ti

Me­di­ji u po­di­za­nju ten­zi­ja ima­ju po­seb­nu ulo­gu, ta­ko, re­ci­mo, list „In­fo­pres” u, tek­stu „Na­o­ru­ža­ni Sr­bi”, ja­vlja da je „Uni­ver­zi­tet u Mi­tro­vi­ci na se­ve­ru iz­dao in­dek­se ne­kim Sr­bi­ma na­o­ru­ža­nim sa AK-47 u se­lu Ru­da­re, ta­ko da ih mo­gu po­ka­za­ti Kfo­ru ili bi­lo ko­me ko ih za­u­sta­vi, do­ka­zu­ju­ći da su ta­mo sa­mo stu­den­ti”.