Mašinski inženjer za tezgom s paradajzom

Sremska Mitrovica – Radno mesto mašinskog inženjera Miodraga Daničića iz sela Jarak kod Sremske Mitrovice je improvizovana tezga pored magistrale Ruma–Šabac, gde se bavi preprodajom voća i povrća. Pre toga je ovaj inženjer, student generacije na Mašinskom fakultetu u Novom Sadu, na odseku poljoprivredne mehanizacije, bio rukovodilac mašinskog parka u jednom od pogona „Mitrosrema“. Kad je „Mitrosrem“ privatizovan, on je, kao i mnogi drugi, postao tehnološki višak. Danas je, kako sam kaže, preprodavac koji pokušava da preživi.

– Kupim od komšija lubenice, paprike, paradajz, luk, pa onda postavim traktorsku prikolicu kao tezgu kraj puta. To ne krijem ni od mušterija. U početku me bilo sramota, ali, nekako se živeti mora. Drugačije ne mogu, jer od otpremnine sam uredio tovilište za 1.500 pilića i propao u tovu, onda sam uz svoja dva jutra zemlje uzimao još u zakup, pokušao sa bostanom i konačno ostao i bez ono malo novca koje sam dobio na ime otpremnine – priča nam Miodrag Daničić.

Kaže, sve je pokušao da nađe kakav-takav novi posao, međutim, čim gazde čuju da je završio fakultet, svaki razgovor o poslu prestaje, a Miodraga savetuju da potraži posao u svojoj struci.

– Nikome ne treba danas obrazovan radnik, jer, današnje gazde sve znaju i sve mogu. Ni od ovoga se više ne može živeti. Znam to po pazarima, narod je osiromašio, ni jeftino povrće ne može da kupi. Lane sam na ovom istom mestu pazarivao bostana, paprike, luka i paradajza za 50.000 do 80.000 dinara dnevno. Danas, kad mi je dnevni pazar od pet do osam hiljada, to je veliki uspeh – kaže Miodrag. – Na moju diplomu sam i zaboravio. Poljoprivreda je u rasulu i krizi, inženjeri su nepoželjni na imanjima novokomponovanih bogataša, pa mi fakultetsko obrazovanje ozbiljno smeta da nađem kakav-takav posao, da izdržavam porodicu.

U selu više nema ni posla za nadničare, radio bi i kao traktorista, ali, ni to nikome ne treba. Tovilište za 1.500 pilića stoji prazno, a sa dva jutra oranice, koliko ima zemlje, ne može izdržavati četvoročlanu porodicu.

– Da, pokušao sam na ono malo zemlje da proizvodim semenski luk, pa ni od toga nema vajde. Radio sam dve godine po sedam hektara zemlje u arendu i propao. Sada ponovo razmišljam da se vratim tovu pilića, ali da tovim samo po 300 komada, pa ako to ne ide, da bar ne proizvedem veliki gubitak. Većina onih koji kupuju imaju moju ili sličnu muku, svi su praznih novčanika – završava svoju ispovest Miodrag Daničić.

J. Slatinac