Opijum za narod
ZAGREB – Kao i prethodnih, skori doček Nove godine pokazuje neke specifičnosti ovdašnje stvarnosti, estradne i društvene. Praktično nema većeg grada gde doček Nove godine neće biti organizovan na glavnim punktovima, trgovima ili ulicama, a možda još i prenošen na televizijskim ekranima. Otprilike na tragu javnih kuhinja, samo s muzikom i zabavom na meniju, u Novu godinu mnogi će ući zajedno, stisnuto, promrzlo i muzički ohrabreno.
Po starom dobrom, i praktičnom, receptu da se gvožđe kuje dok je vruće, estradna svita, elita i oni treći, koji su se ušunjali na mala vrata, izvršili su sve potrebne pripreme za doček Nove godine, još pre nego što je "groznica" zahvatila obične smrtnike. Kao i uvek, omogućeni su i nešto veći koncertni honorari od uobičajenih "po jedinici izvođača", jer ipak radi se o Novoj godini. Iako se iz razumljivih razloga tačni iznosi ugovorenih honorara ne otkrivaju, poslovne strategije muzičkih umetnika odavno su poznate: svedene na poznatu finansijsku strategiju "plaćen fiksno da ne bi kiksno".
Dodatno grejanje emocija
Bez obzira na boje estradnih dresova svi zajedno ipak su najbliži omiljenoj definiciji "Take the Money and run", kako bi se diskutabilni estradni januar bez posla proveo što bezbolnije, a možda nešto preostane i za kasnije. Uostalom, osim finansijske dobiti i sprečavanja konkurencije da svira umesto vas, ipak se radi i o zabavi naroda na najdemokratskiji način: javnim nastupima na trgovima. Neko bi mogao da se zapita da je li situacija stvarno tako kritična da nam je još potrebno dodatno "grejanje emocija", ili se radi o dobrodošlom izumu u kojem se, igrom slučaja, ruše barijere između naroda i omiljenih mu pevačkih zvezda. Znamo li da je u podtekstu svake narodne umetnosti najbitnija upravo negacija podela na "us and them", čini se da smo, makar i "sponzorski", u jednoj večeri zaista uspeli da pomirimo socijalnu etiku i zakone profita u šou biznisu.
Sve zajedno demonstrira osećaj zajedništva i solidarnosti na kojem bi pozavidele i napredne zapadne demokratije. Tamo se obično te večeri svi okupe zbog vatrometa i šampanjca, ali teško da će im konzumentske porive i dekadentne navike pri tom još neko stimulisati besplatnom zabavom. Eventualno, veliki video-ekran da se sve bolje vidi, šampanjac ponesete sami i, to je otprilike to. Očekivati da će im zasvirati, i to besplatno, neki ekvivalent estradnih divova poput Severine ravno je ritualnom ubistvu davno utvrđenih finansijskih pravila.
Svejedno ko plaća
Javni doček Nove godine izum je koji besparicu pretvara u pravilo poslovanja: muzičarima je svejedno ko im plaća, a publici je svejedno ko svira ako ne plaća. Svakako, i u inostranstvu su poznati primeri svečanih dočeka s renomiranim rok-zvezdama, ali to se radi u kontrolisanim uslovima neke sportske dvorane ili zatvorenog prostora, sa uredno plaćenim kartama za ekskluzivnu, a ne masovnu ponudu. U suprotnom slučaju sve je okrenuto naopako, ali proizvedene su neke dodatne beneficije za društvo, na tragu praktične poslovice "opijum za narod, honorar za izvođače".
Zapravo, radi se o svojevrsnom humanitarno-psihološkom efektu; kao da se neki nevidljivi sindikat izborio za najveća prava i darove članstvu. I dok se neki zatvore u ekskluzivne prostore, drugi na temperaturi ispod nule odrade doček u rukavicama i u toj večeri solidarišu se sa mnogobrojnim ljudstvom, meteorološkim neprilikama, kišom petardi i postanu ultimativni heroji ulice bar jedan dan. Možda i ne bi bilo loše kada bi najveći hedonizam i porok nekog društva bila preterana sklonost ka javnim besplatnim zabavama, masovnim veseljima na tragu onih kada sportisti donesu medalje. Jer, u tuđim uspesima najbolje je uživati kao da su tvoji.Подели ову вест
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
