Опијум за народ

ЗАГРЕБ – Као и претходних, скори дочек Нове године показује неке специфичности овдашње стварности, естрадне и друштвене. Практично нема већег града где дочек Нове године неће бити организован на главним пунктовима, трговима или улицама, а можда још и преношен на телевизијским екранима. Отприлике на трагу јавних кухиња, само с музиком и забавом на менију, у Нову годину многи ће ући заједно, стиснуто, промрзло и музички охрабрено.

По старом добром, и практичном, рецепту да се гвожђе кује док је вруће, естрадна свита, елита и они трећи, који су се ушуњали на мала врата, извршили су све потребне припреме за дочек Нове године, још пре него што је "грозница" захватила обичне смртнике. Као и увек, омогућени су и нешто већи концертни хонорари од уобичајених "по јединици извођача", јер ипак ради се о Новој години. Иако се из разумљивих разлога тачни износи уговорених хонорара не откривају, пословне стратегије музичких уметника одавно су познате: сведене на познату финансијску стратегију "плаћен фиксно да не би киксно".

Додатно грејање емоција

Без обзира на боје естрадних дресова сви заједно ипак су најближи омиљеној дефиницији "Take the Money and run", како би се дискутабилни естрадни јануар без посла провео што безболније, а можда нешто преостане и за касније. Уосталом, осим финансијске добити и спречавања конкуренције да свира уместо вас, ипак се ради и о забави народа на најдемократскији начин: јавним наступима на трговима. Неко би могао да се запита да је ли ситуација стварно тако критична да нам је још потребно додатно "грејање емоција", или се ради о добродошлом изуму у којем се, игром случаја, руше баријере између народа и омиљених му певачких звезда. Знамо ли да је у подтексту сваке народне уметности најбитнија управо негација подела на "us and them", чини се да смо, макар и "спонзорски", у једној вечери заиста успели да помиримо социјалну етику и законе профита у шоу бизнису.

Све заједно демонстрира осећај заједништва и солидарности на којем би позавиделе и напредне западне демократије. Tамо се обично те вечери сви окупе због ватромета и шампањца, али тешко да ће им конзументске пориве и декадентне навике при том још неко стимулисати бесплатном забавом. Евентуално, велики видео-екран да се све боље види, шампањац понесете сами и, то је отприлике то. Очекивати да ће им засвирати, и то бесплатно, неки еквивалент естрадних дивова попут Северине равно је ритуалном убиству давно утврђених финансијских правила.

Свеједно ко плаћа

Јавни дочек Нове године изум је који беспарицу претвара у правило пословања: музичарима је свеједно ко им плаћа, а публици је свеједно ко свира ако не плаћа. Свакако, и у иностранству су познати примери свечаних дочека с реномираним рок-звездама, али то се ради у контролисаним условима неке спортске дворане или затвореног простора, са уредно плаћеним картама за ексклузивну, а не масовну понуду. У супротном случају све је окренуто наопако, али произведене су неке додатне бенефиције за друштво, на трагу практичне пословице "опијум за народ, хонорар за извођаче".