Predugo se optužujemo

Najgori je zločin učinjen u ime Boga, to je strašna uvreda Boga – čim se tako postupa, čovek je ugrožen, a gde god se ne poštuje Božji zakon, tamo je čovek u opasnosti. Ove reči kardinal Vinko Puljić, nadbiskup vrhbosanski, izgovorio je imajući na umu ne samo opštu misao i osudu „zločina u ime vere”, već i ratove iz devedesetih godina. Da li su crkve i verske zajednice na našim područjima svesne svoje odgovornosti? „Ne mogu govoriti u ime drugih, ali u ime Katoličke crkve – žestoko kritikujemo tu manipulaciju verskim osećanjima da se stvara mržnja protiv drugih i drugačijih, pogotovo kad su u pitanju zločini”, rekao je kardinal Puljić. U intervjuu za „Politiku” objašnjava da, otprilike, jednom godišnje pohodi Srbiju, na poziv beogradskog nadbiskupa Stanislava Hočevara ili na poziv nekog od biskupa. Prošle subote služio je misu u beogradskoj katedralnoj crkvi Vaznesenja blažene Device Marije.

– Hrabrim tu zajednicu u postojanosti, izgrađivanju zajedništva i svedočenju jevanđelja. Važan je duh vere i molitve u svakidašnjem životu i radu – kaže kardinal Puljić.

Od 1997. godine u Bosni i Hercegovini postoji Međureligijsko veće BiH, čiji ste i Vi član, zajedno sa velikodostojnicima Islamske zajednice, Srpske pravoslavne crkve i Jevrejske zajednice. Koliko ovo međureligijsko telo pomaže u poboljšanju odnosa pripadnika različitih veroispovesti i položaju crkava i verskih zajednica u BiH?

Meni je bilo jasno da jednom rat mora stati i da će se morati izgrađivati mir. Taj mir treba svi da izgrađuju, ali na poseban način – on se mora temeljiti na duhovnim i moralnim vrednostima. Zato je veoma važno pomirenje, praštanje i poverenje graditi na načelima vere i morala. Zato smo počeli izgrađivati Međureligijsko veće. Ono nije nadversko niti natpolitičko telo, nego put dijaloga i razumevanja. Zato smo kroz sve ove godine saradnje tražili one dodirne tačke – šta možemo učiniti na društveno-političkom području, a da se ne mešamo u politiku, nego ugrađujući duhovna i moralna načela u neka područja života. Naša saradnja je doprinela da se donese Zakon o crkvama i verskim zajednicama: prava i slobode, zatim smo zajednički poradili oko konfesionalne veronauke u školama... Ovih dana izlazi knjiga koja predstavlja naše verske zajednice i crkve u Bosni i Hercegovini na lokalnom jeziku i na engleskom jeziku. Ima još mnogo područja gde smo radili zajedno.

U jednom intervjuu izjavili ste da je međureligijska saradnja na našim prostorima opterećena etničkim interesima, da su crkveni velikodostojnici pod pritiskom od svojih etničkih vođa i da se od njih očekuje da se brinu za sopstvene nacionalne interese. Da li i danas postoji ovakav pritisak?

Koincidencija je da jedan narod etnički pripada i jednoj crkvi ili verskoj zajednici. Nije jednostavno izdići se iz tih okvira i graditi na duhovnim i moralnim temeljima, ugrađujući te vrednosti u kulturu i istoriju etničke zajednice. Političari često, gledajući interes postizanja vlasti, rado posegnu za verskim osećanjima, kada im treba, a onda idu svojim putem. Nije lako uskladiti područja rada, a da ne zadiremo jedni drugima u nadležnost, nego zaneto radimo za dobro naroda. U tim političkim interesima im zasmeta kritika, koju, po savesti, moramo progovoriti, pa onda dolazi reakcija sa strane moći. Nije to samo slučaj s lokalnim političarima, nego i sa nekim strukturama međunarodne zajednice.

Nasleđe Drugog svetskog rata, po mišljenju mnogih, opterećuje odnose SPC i Vatikana, ali i katolika i pravoslavaca na ovim prostorima. Da li i Vi imate taj utisak?

Kada govorite o nasleđu Drugog svetskog rata, treba reći da se sve vreme nije objektivno pristupilo analizi rata, nego se stvarao mit, koji je opteretio odnose Katoličke crkve i SPC, a i dva naroda. Mir se temelji na istini i pravdi, a ne na optuživanjima. Tu će morati da se pristupi hladnije glave i objektivno, a ne nabojem nacionalizma, koji je jako prisutan. Bez te istine – ne može se graditi poverenje. SPC treba da otvori put dijaloga koji neće ići putem optužbi i mita, nego tražiti put poverenja kroz studiozniji pristup i objektivnije proučavanje. Predugo se samo optužujemo, umesto da više kroz molitvu i poverenje u duhu jevanđelja izgrađujemo bolje sutra. Jevanđeljsko je pravilo: što ne želiš da tebi drugi čini, ne čini ni ti drugome, i obratno. Mislim da su vrlo pristrasne optužbe u odnosu na blaženog Alojzija Stepinca. Barem bi trebalo da poštujemo osećanja jednih prema drugima. Za nas katolike, on je blaženik, bez obzira na to kako neki prosuđivali o njemu, iz raznih opterećenja.

Izjavili ste da nije vreme za papin dolazak u BiH, jer postoji previše negativnog naboja i snažno je izražena nejednakopravnost Hrvata katolika u zemlji.

Domaći ljudi u BiH dobro su me razumeli, jer su svesni stvarnosti u ovoj zemlji. Iako bi njegova prisutnost i pozitivna poruka bila dobrodošla, važno je stvoriti uslove u kući. Previše je podeljenosti ili, bolje reći, suprotstavljenosti u društveno-političkom životu. Ujedno, postoji opasnost da svaka stvar bude izmanipulisana, pa bi moglo biti više štete nego blagoslova. Javno mnjenje je opterećeno negativnom klimom iz medija.

----------------------------------------------

Zlobna tumačenja o unijaćenju

Posle najava iz vrha SPC da bi papa mogao posetiti Srbiju i Niš 2013. godine, deo crkve i vernika burno su reagovali, dobrim delom pozivajući se na događaje iz Drugog svetskog rata, ali i smatrajući da je to put ka uniji. Da li ste pratili ove najave i reakcije i kakav je Vaš utisak o njima?

Velika je šteta što se takva klima stvorila zbog ideje da se 2013. godine nađu patrijarsi i papa na okupu, zajedno kao hrišćani. Zlobno je tumačenje da bi to odmah bilo unijaćenje. Velika je šteta to što se mi hrišćani ne zbližavamo upoznavanjem i poštovanjem, bila bi veća duhovna snaga koju bismo uneli u tu Evropu, koja sve više postaje rashrišćanjena. Što se tiče nasleđa Drugog svetskog rata, krivica je na nama – što živimo od mitova, a ne od objektivne istine. Treba imati hrabrosti i istinoljubivosti, pa svaku stvar nazvati pravim imenom.