Razveseljavanje TV gledalaca sa mnogo „bip”

Uvreda iz Njegoševog stiha „Pučina je stoka jedna grdna” deluje danas kao vrhunska sofisticiranost u odnosu na vulgarnosti i psovke koje su usledile u književnosti i na filmu, pa čak i na TV, gde se bez pardona ljudi porede sa životinjama, a intimni odnosi dovode u vezu sa bogom, suncem i majkom.

Iako je na pomen psovki i vulgarnosti na domaćim kanalima prva slika koja vam zabljesne pred očima neki od rijaliti programa, prost jezik se u stvari pojavljuje i u autorskim emisijama. Dok stručna javnost i publika često negoduju što se na TV čuju pogrdne i uvredljive reči, scenaristi neretko objašnjavaju da se ne može pisati tekst u kome ljudi ne psuju jer to ne bi odgovaralo realnosti iz kafića, sa ulica, pa čak i iz kancelarija.

Dakle, da li je u redu psovati na TV?

Iskusni TV reditelj i profesor masovnih komunikacija i teorije TV Stanko Crnobrnja poredi ovo pitanje sa onim da li je u redu pljuvati na javnim mestima.

– Psovka je verbalni oblik agresije. Javna ili medijska psovka, kako god da je upotrebljena, i koliko god da služi za „razveseljavanje”, ili kao „sočan” začin, jeste određeni vid agresije – objašnjava Crnobrnja koji svoje jasne stavove o pravilima govora na TV podvlači citatom pisca Isaka Asimova koji je rekao: „Agresija je poslednje utočište onih koji su nekompetentni”.

Agresivni jezik je sveprisutan pa se publika na njega navikava čak i kada se u terminu za crtani film emituje serija o dobrom seksu. Takvi naslovi prikazuju se u udarnom TV vremenu i pored toga što pravila Radiodifuzne agencije obavezuju stanice da usklade program sa navikama dece.

Scenaristkinja serije „Ono kao ljubav” Tatjana Ilić slaže se da bi serije poput „Kalifornikacije”, u kojima sve vrvi od psovki i vulgarnosti, morale da se emituju kasno uveče, ali nije za to da se TV jezik sasvim očisti od ovakvih izraza.

– Njihovo prebrojavanje je preterano cepidlačenje. Kao autor upotrebljavam psovke na osnovu ličnog osećaja i ukusa. One su deo jezika. Naravno, ako neko insistira na njima da bi izazvao jeftin humor, onda je to psovka radi psovke, ali ne mogu da je ne napišem ako je ona svojstvena mom liku.

Za Tatjanu Ilić je lažna dilema da li psovanje na TV vređa nečiji moral.

– Tako nešto ponekad zahteva dramaturgija. Ne bi imalo smisla ne izraziti se tako ako psovka prirodno izlazi iz lika. Autori američkih sitkoma se sebi podsmehuju kada umesto reči koju svi znamo moraju da napišu „friking”. To je smešno.

Psovke su najčešće u rijaliti programima, ali se u njima najviše i presnimavaju. Doživljaji stanara „Velikog brata” ili „Farme” uglavnom se prikazuju sa zakašnjenjem, ali sa dosta „bip”.

Nemoguće je ipak kontrolisati šta ko govori u živim emisijama, a dešava se da gost baš želi da psuje. U teoriji televizije kao prekretnica za ulazak psovki čak i u ozbiljnu javnu debatu pominje se slučaj jednog australijskog premijera koji je uživo na radiju upotrebio ružnu reč. Osim toga, političke emisije najkonzervativnijih američkih novinara prepune su prostačkih izraza upućenih liberalima.

Za reditelja i poznavaoca medija Aleksandra Mandića sve ove psovke osiromašuju jezik i bitno vulgarizuju javni prostor.

– Tragično je slušati mlade, pa i starije, do koje mere su suzili svoj izraz, a još gore je što ne osećaju da je to neka mana. To na dobro ne može izaći – ukazuje Mandić.

----------------------------------------------

Deformisani jezik koji je Musolini hteo da izbaci

Musolini je svojevremeno naredio da se po selima i gradovima izlepe posteri sa molbom Italijanima da ne psuju. Fašistički apel nikada nije urodio plodom i italijanski nije postao ništa čistiji u tom pogledu.

A za psovke u ruskom Dostojevski je kazao da su „deformacija mišljenja”.