Развесељавање ТВ гледалаца са много „бип”

Увреда из Његошевог стиха „Пучина је стока једна грдна” делује данас као врхунска софистицираност у односу на вулгарности и псовке које су уследиле у књижевности и на филму, па чак и на ТВ, где се без пардона људи пореде са животињама, а интимни односи доводе у везу са богом, сунцем и мајком.

Иако је на помен псовки и вулгарности на домаћим каналима прва слика која вам забљесне пред очима неки од ријалити програма, прост језик се у ствари појављује и у ауторским емисијама. Док стручна јавност и публика често негодују што се на ТВ чују погрдне и увредљиве речи, сценаристи неретко објашњавају да се не може писати текст у коме људи не псују јер то не би одговарало реалности из кафића, са улица, па чак и из канцеларија.

Дакле, да ли је у реду псовати на ТВ?

Искусни ТВ редитељ и професор масовних комуникација и теорије ТВ Станко Црнобрња пореди ово питање са оним да ли је у реду пљувати на јавним местима.

– Псовка је вербални облик агресије. Јавна или медијска псовка, како год да је употребљена, и колико год да служи за „развесељавање”, или као „сочан” зачин, јесте одређени вид агресије – објашњава Црнобрња који своје јасне ставове о правилима говора на ТВ подвлачи цитатом писца Исака Асимова који је рекао: „Агресија је последње уточиште оних који су некомпетентни”.

Агресивни језик је свеприсутан па се публика на њега навикава чак и када се у термину за цртани филм емитује серија о добром сексу. Такви наслови приказују се у ударном ТВ времену и поред тога што правила Радиодифузне агенције обавезују станице да ускладе програм са навикама деце.

Сценаристкиња серије „Оно као љубав” Татјана Илић слаже се да би серије попут „Калифорникације”, у којима све врви од псовки и вулгарности, морале да се емитују касно увече, али није за то да се ТВ језик сасвим очисти од оваквих израза.

– Њихово пребројавање је претерано цепидлачење. Као аутор употребљавам псовке на основу личног осећаја и укуса. Оне су део језика. Наравно, ако неко инсистира на њима да би изазвао јефтин хумор, онда је то псовка ради псовке, али не могу да је не напишем ако је она својствена мом лику.

За Татјану Илић је лажна дилема да ли псовање на ТВ вређа нечији морал.

– Тако нешто понекад захтева драматургија. Не би имало смисла не изразити се тако ако псовка природно излази из лика. Аутори америчких ситкома се себи подсмехују када уместо речи коју сви знамо морају да напишу „фрикинг”. То је смешно.

Псовке су најчешће у ријалити програмима, али се у њима највише и преснимавају. Доживљаји станара „Великог брата” или „Фарме” углавном се приказују са закашњењем, али са доста „бип”.

Немогуће је ипак контролисати шта ко говори у живим емисијама, а дешава се да гост баш жели да псује. У теорији телевизије као прекретница за улазак псовки чак и у озбиљну јавну дебату помиње се случај једног аустралијског премијера који је уживо на радију употребио ружну реч. Осим тога, политичке емисије најконзервативнијих америчких новинара препуне су простачких израза упућених либералима.

За редитеља и познаваоца медија Александра Мандића све ове псовке осиромашују језик и битно вулгаризују јавни простор.

– Трагично је слушати младе, па и старије, до које мере су сузили свој израз, а још горе је што не осећају да је то нека мана. То на добро не може изаћи – указује Мандић.

----------------------------------------------

Деформисани језик који је Мусолини хтео да избаци

Мусолини је својевремено наредио да се по селима и градовима излепе постери са молбом Италијанима да не псују. Фашистички апел никада није уродио плодом и италијански није постао ништа чистији у том погледу.

А за псовке у руском Достојевски је казао да су „деформација мишљења”.