Pukneš na Zapadu – uspeš u Srbiji

Kličevac – Gipsani lavovi me posmatraju nekako s visine. Guču golubovi i ržu konji vrani na ogradi razigrani. I poziranje labudova je klasika gastarbajterske moderne arhitekture Braničevskog okruga. Čitava gipsana menažerija s visokih, kitnjastih metalnih ograda, skenira okolinu. Motri na strance, a naročito na komšije – da ne podignu sprat više, da ne kupe hektar više.

Naoružan stereotipima o slavnim „gastosima” koji godinama i decenijama crnče po zapadnim metropolama – a potom dođu na letnji odmor u svoje vile i zamkove, samo da bi istresli šuške po Požarevcu i širom okruga – stigao sam u Kličevac.

– Bogati su tamo baš bogati – uveravali su me sve od Požarevca pa do sela pored kostolačkih kopova, iz kojih vire metalna čudovišta i gutaju ugalj.

Bela, nova, srebrna „opel vektra” parkirana je ispred crkve. U porti petnaestogodišnji Stefan turira motor, prilaze mama, tata i sveštenik. Kratka molitva. Urla motokros, koprca se, ali je moćna mašina ipak osveštana. Amin!

Otac Bratislav blagoslovio je do sada celokupni auto-park porodice Zarić koja 27 godina živi u Gracu. I najnoviji „audi A3” kojije kupila njihova dvadesedtvogodišnja ćerka Martina, od svoje skromne apotekarske platice. U Austriji koju, jel’ te, trese globalna ekonomska kriza.

Zato se Martina nikada neće vratiti u prelepo selo i svoju belu porodičnu kuću od 300 kvadrata. Dolaziće samo leti, provozaće osveštani „audi” od Požarevca do Gradišta, pa onda opet nazad, u Grac, da je eksploatišu, dušu da joj uzmu. Za nešto više od 2.000 evra mesečno.

– Obožavam Kličevac, ali bih morala da budem pod teškim lekovima da bih ovde živela – iskrena je Martina. Njen otac Nebojša vozi gradski autobus. Hajde da ne pričamo o njegovoj plati, da ne remetimo ponedeljak našim oznojenim junacima za volanom GSP-a. Martinina majka Gordana radi u štampariji, i, hajde da ne pominjemo ni njena primanja, nije pristojno da iritiramo naše radnice koje su valjda shvatile da je kriza naša šansa.

Zarići su izgradili još jednu porodičnu kuću, ali u Gracu. Osveštali joj i temelje i prvi sprat. Obeležili su svetu srpsku zemlju u kvartu gde žive isključivo Austrijanci. Neka je slava bogu i austrijskom šilingu. Jer, od kada je na scenu stupio evro, Zarićima je mnogo je teže.

– Sada se kajemo što smo spiskali tolike pare na ovoliku kućerinu u selu. Da smo bili pametniji, mnogo više bismouložili u imovinu u Gracu. Sve više porodica koje rade napolju misle slično – horski govore pripadnici austrijske radničke klase, Gordana i Nebojša. Hajtek generacija iseljenika, poput njihove Martine, sada kupuje stanove i lokale u novogradnji u Požarevcu, pa mit o zamkovima od nekoliko stotina hiljada evra, koji kao spomenici čame u dvorištima, čuvani od deda i baba, tetakai strina, postaje deo folklorne istorije.

Sveštenik Bratislav,koji suvereno vlada svojim podanicima, sve iskrenim i odanim vernicima, to potvrđuje. Od 400 kuća, svega 50 nema ekonomske izaslanike u Austriji, Italiji ili Francuskoj. A da Bog vraća Kličevcu, kazuje primer čoveka koji se traktorom spušta niz strmu glavnu ulicu i maše nam nasmejan. Svevišnji je njegovoj majci u Francuskoj nedavno podario 6,5 miliona evra na lotou.

Konačno u starom sivom „puntu” stiže lider seoskog biznisa, čovek koji se dva puta okušao kao modni „dizajner” u Vićenci. Naime, dizao je na leđa džakove cementa u brendiranoj majici kupljenoj na rasprodaji, ali nije uspeo da se prilagodi. Vratio se iznerviran, uzeo digitron i napravio biznis-plan. Počeo je da uzima gastarbajtersku zemlju u zakup i posle nekoliko godina postao najmoćniji vlastelinuže Srbije, ako ne računamo srpske i hrvatske tajkune koji su pokupovali zemlju po Vojvodini.

Zlatko Marković, poznatiji kao Paja Trejd, možda jeste neuspeli gastos. Ali, zato je gorostas srpskog agrara. Obrađuje oko 350 hektara zemlje uzete u zakup. Ima četiri kombajna, peti je na putu. Ima pet traktora, šesti je na putu. Mašine su više od trospratnica, s klimatizovanim kokpitima, er-begovima, blu-tut uređajima, stereo muzikom, minifrižiderom i navigacijom, kako se grdosije ne bi izgubile u zaparloženim srpskim njivama.

– Majku mu, voleo bih da sam k’o ovi tajkuni s televizije, ali ne vredi kad obavljaš čistu proizvodnju – iskren je Paja. Daleko od toga da je siromašak i da treba pustiti suzu za njim kada kaže da osam godina nije bio na moru. Zarađuje 20.000 evra mesečno, ali veliki deo odlazi na lizing rate za mehanizaciju i ostala ulaganja. Njegova računica je jednostavna. Glupo je baviti se poljoprivredom na manje od 100 hektara.

Nije hteo da bude dizajner cementa u Vićenci, želeo je da živi kao čovek u Kličevcu. Kada je počinjao, mislili su da je lud. Kada je uspeo, još nekoliko propalih gastosa je krenulo za njim, pa se krug braničevskih vlastela proširio za najmanje još trojicu. Dakle, i to je moguće –da pukneš na Zapadu a uspeš u Srbiji.