Sreća

Skoro sam svojoj dobroj drugarici pričala o zajedničkoj poznanici – da je u bedaku, da se ne oseća dobro, da je nešto depresivna . „Uf! Šta joj fali! Dobila nagradu, pa joj nije dobro! Uspešna je, ima kuću, ima lovu...“. Ubeđivala sam je da baš nije sve tako... da se čovek može osećati loše i pored svega toga. „Ajde molim te, priznata je, šta još hoće, a i „puni su ko brod“, moja će drugarica. Bilo mi je krivo što tako brzopleto reaguje, ona inače moja oštroumna drugarica.

Jer, teško je suditi o nečijem životu, pogotovu na osnovu spoljašnjih manifestacija. Nikada ne znamo koje sve probleme može taj da ima u privatnom životu, možda intimne, porodične, u socijalnoj komunikaciji...

Šta koga usrećuje ili unesrećuje veliko je pitanje. Takozvani uspeh nije sve.

Obično mislimo da je samo nama teško, da samo mi nemamo, da nama ne ide... Drugi uvek lakše živi, i bolje, lakše dobija, i više, obično ne svojom zaslugom. Lako je njemu „u uslovima u kojima živi“ i ja bih, i više i bolje. Nikom ne pada napamet da se „uslovi“ stiču, zavređuju, zarađuju, i da ne zavise samo od sreće, niti se stiču samo nečasnim radnjama. Kako se inače uobičajilo da komentariše.

Smatram da se nijedna uspešna biografija nije napisala sama. Napisale su je odricanje, trud, i dar. Nije lako ni šetati po pisti. Sklona sam da tvrdim da nema nezasluženog uspeha, iako smatram da ima nezasluženo neuspešnih. Pod uspehom podrazumevam ostvarenost čoveka (onim što radi, čini...), ali i adekvatnu priznatost koju ima od zajednice u kojoj živi.

Ali što ste uspešniji to ste više „na meti“ manje uspešnih, neostvarenih, osujećenih, onih koji se smatraju „zakinutim“, onih zavidljivih. A zavidi se zbog materijalnih dobara, posedovanja ovoga i onoga, ali i na profesionalnom planu. Što se tiče Srba, mislim da su oni tu „prvaci“. Zavist je pored „čuvenog“ srpskog inata najrasprostranjenija ljudska osobina u Srba. Teško se prihvata da je neko bolji i uspešniji od nas. Pa se kaže: ma, on je „izabranik bogova“, ili imao je „vražju sreću“, što mu izgleda dođe na isto. Tek, lakše je poverovati u dejstvo natprirodnih sila negoli priznati nekome da je zasluženo uspešan.

Po tom „srpskom običaju“ uspešnom (ili uspešnoj) su „sredili“ mama i tata, ili pak ljubavnik, nakrao se i „nafatirao“ baveći se sumnjivim poslovima, ili se prodao, radi za neku službu, ili iza njega stoji partija, „pederski“ ili „jevrejski“ lobi… Tek, nisu čista posla. Pa se kaže taj „živi ko bubreg u loju“, ili „upala joj kašika u med“, lako je njoj! Lako je svakom drugom koji nije ja. Kockarski rečeno: „izvukao je džokera iz špila“, kako napisa jedna spisateljica o svetski poznatom i priznatom pesniku. Kao nekada i danas u „nekoj kafani ili prigodnom časopisu“ srešćemo one koji jedni drugima kude „ime i čast“, da parafraziram poznatog mađarskog pisca Šandora Maraija, tek da bi se zadovoljio osakaćen ego, i uvek gladna usta čaršije. Tada se insinuira, falsifikuje, diskvalifikuje...

Profesionalne, kolegijalne pohvale, su retkost, i namah sumnjive. Tu skoro pohvalih javno jednog kolegu pesnika, kad će meni, jedna druga, drugarica: „Bože, ti mora da si u njega zaljubljena. Ne vidim drugi razlog. Inače se to ne radi.“. Kažem vam ja „srpska posla“!

Elem, dragi čitaoče/čitateljko, ako ste uspešni a depresivni, ne veruju vam, ako ste uspešni i dobro raspoloženi, navlačite gnev, vređate napaćenu okolinu, provocirate zavidljive. Jedino se isplati biti prosečan, i autsajder. Radite na tome, i da vas ne boli glava.