Nostalgično osećanje spokoja

Valerio Beruti po treću put je pred srpskom publikom, posle Oktobarskog salona 2007. i BELEF-a 2009. godine. Ovoga puta samostalno i u specifičnom prostoru zgrade Muzeja grada u Resavskojod večeras u 19.30 sati ovaj veliki italijanski savremeni umetnik svojom postavkom „Suviše je svetla da ne bismo verovali u svetlo” ostaviće vas u potrazi za nekim odgovorima u predelu satkanom od depersonalizovanih i duboko intimnih slika detinjstva. Jedinog vremena, kako je sam rekao, u kojem imamo mogućnost da pomalo ličimo jedni na druge. Pre nego što odrastemo.

Izložba, koju Beruti (1977) ocenjuje kao prekretnicu u sopstvenom stvaralaštvu, odnosno dokaz da snovi mogu da se ostvare, sačinjena je od 12 radova, nekih nastalih ranije a nekih osmišljenih nedavno. Crteži, skulpture, instalacije i video radovi, na kojima se nalaze prikazi dečijih likova, postavljeni su tako da preovlađujuća igra svetlosti i senke, uz nezaobilazan religiozni karakter, podvučen samim nazivima dela, piše narativ za publiku. A nazivi su „U Njegovo ime”, „Genesi”, „Isakova kći”... Ništa manje nije ni moglo da se očekuje od čoveka za kojeg je Marija Maca, direktorka Italijanskog instituta za kulturu, rekla da je već od pete godine znao da će mu umetnost biti životni saputnik a koji danas živi i radi u Verdunu, u nekadašnjoj crkvi  iz 17. veka, koju je kupio i restaurirao još 1995.

Ključ za čitanje izložbe može biti i izbor likova koje Beruti predstavlja, kako je to istakla u katalogu Zorana Đaković: „Naime, dečiji likovi,koji nisu određeni ni vremenski ni prostorno, daju umetniku slobodu da se ’poigrava’ sa iskonskim temama i filozofskim pitanjima.”Upitan zašto su baš deca njegov lajtmotiv, naš gost, koji je diplomirao umetničku kritiku na DAMS-u u Torinu, kaže:

– Kao umetnik zainteresovan sam za sva ljudska bića. Ne samo za decu. Dete je moj medijum putem kojeg prenosim svoje poimanje sveta i nudim odgovore na suštinska pitanja. Nastajanja, stvaranja i odrastanja i nestajanja. Suština je, međutim, u tome da u ovoj deci, mojoj deci, svi mogu da se prepoznaju. Na ovaj način pokušavam da doprem do što šireg auditorijuma, što je važan aspekt umetnosti.

Postavka i prostor, a reč je o bivšoj Vojnoj akademiji, kako objašnjava, međusobno se prožimaju. Sa jedne strane pred likovima se javlja nostalgično osećanje spokoja, a sa drugestanje blage nelagode od neizvesnosti, koju period detinjstva iz perspektive odrasle osobe nosi sa sobom, uz novo značenje, podstaknutotumačenjemveze između vojničke doktrine, izolacije, destrukcije, nasilja i fragilnih dečijih kontura.

– Sve na ovoj postavci satkano je od jako puno ljubavi i jako puno strasti. I baš zbog toga gde se moji radovi nalazejedna od poruka jeda se više nikada nigde ne ratuje –rekaoje sve vreme osmehnutiBeruti.

Još jednasimbolična veza radova sa Beogradom pronalazi seu sledećempodatku – upravo je pesak krajDunava korišćen pri izradi jedne od instalacija. Pesak na kojem su se igrala mnoga beogradska deca.

Da bi se istakao umetnički kvalitet izložbe, koja traje do 30. septembra i koja je realizovana pod pokroviteljstvom ambasade Italije, a u organizaciji Kulturnog centra Beograda i Italijanskog instituta za kulturu, dovoljno je pomenuti autorovo prisustvo na Bijenalu u Veneciji 2009. i preneti još jednu ocenu Marije Mace – iza jednostavnosti linija koje Valerio Beruti koristi krije se čitava italijanska kultura i umetnost.

Jedinstvenu priliku da uz Berutija prođu kroz izložbu imaće svi koji ove subote u 14sati dođu u Resavsku 40b.

M. Dimitrijević