Ja sam kao onaj stric sa Sicilije…

Od izveštača„Žurnala”

Viljnus – Bogdan Tanjević se kao selektor čak s tri državna tima peo na pobedničko postolje. Sa SFRJ je 1981. Na Evropskom prvenstvu u Pragu osvojio srebrnu medalju, s Italijom 1999. zlatnu u Francuskoj, a sa Turskom 2010. na Svetskom šampionatu u Istanbulu - srebrnu.

To, i klupski uspesi pre svega sa Bosnom i Stefanelom, kao i veliki broj igrača koji su stasali pod njegovom paskom, da pomenemo samo Dejana Bodirogu, Gregora Fućku ili Mirzu Delibašića - svrstavaju ga među najpoznatije i najjkvalitetnije evropske stručnjake i daju mu posebnu dimenziju gledanja na stvari. Plus što je zahvaljujući prijateljima koje ima u svim bivšim republikama bivše velike Jugoslavije odlično upućen u zbivanja na prostorima naseljenim Južnim Slovenima.

Kad se kaže Tanjević, prva asocijacija, barem autora ovog teksta, je Jugoslavija. Nekad velika zemlja koje više nema. Ima samo jugoslovenska košarkaška škola, JU kulturna scena, uglavnom duh koji se ne može uništiti.

Pitam Tanjevića kao dugogodišnjeg znanca da objasni kakva mu je uloga u državnom timu Turske, zvanično on je savetnik selektora Orhuna Enea.

Ja sam kao onaj stric sa Sicilije, što rešava čitav život probleme u porodici. Iz filma Kum. Znaš to ti je onaj čovek s ogromnima veđama, koji objašnjava život drugima, gleda ih, a oni kao pokajnici promene mišljenje...Pomažem sitnim savetima reprezentaciju Turske. Prošao sam pripreme s ekipom, ali nisam radio na terenu.

Kako su Turci dobili Špance? Mislilo se da je „crvena furija” nepobediva, da će se prošetati zemljom Litvanijom.

Duvali smo im za vrat tri četvrtine, a onda smo napravili šprint i dali su nam dva poena na početku četvrtog perioda, na 55:57, i onda ništa do kraja. Devet i po miniuta oni nam nisu dali poena. Dosta ozbiljno smo mi to odigrali, mada mislim da su oni na izvestan način bili umorni.

Od prethodnog meča s Litvanijom...

Završili su taj susret u 23 sata i imali su manje vremena za oporavak od nas. To smo mi iskoristili. A oporavak je vrlo važan, stalno računamo koliko igračima treba vremena da se vrate u normalan tonus od napora, da bi bili u stanju da se ponovo maksimalno opterete.

Ipak, nije prirodno da Španija, glavni kandidat za zlato, za 10 minuta postigne dva poena.

Normalno da nije, ali mi smo na rekorde navikli. Na Evropskom prvenstvu u Poljskoj mi smo protiv Srbije u produžetku napravili 5:0. To je pomalo i očaj, moraš da dobiješ utakmicu, onda napraviš stvari iznad trenutnih i realnih mogućnosti. A mi smo morali da dobijemo Španiju. I nemamo dovoljno igrača da možemo podjednako da ih opteretimo. Jer nismo kompletni počeli pripreme, na neke nismo mogli da računamo, neki su kasnije došli, neki kao Erden nisu uopšte stigli. A on bi nam mnogo značio za rotaciju visokih igrača. Bojimo se koliko će moći Ersan Iljasova, počeo je 15. avgusta posle povrede, Enes Kanter je talentovan, ali mlad. A, sve ovo i predugo traje.

Da li je formula s 24 ekipe preglomazna?

Naravno, napravio sam predlog da se sledeće evropsko prvenstvo igra sa 32 reprezentacije, kako bi se našlo mesta i za Island, Maltu, i da se igra sa devet igrača, kako bismo bili sigurni da ćemo dvojicu od napora odvesti u bolnicu. I da se broj mečeva sa 11 poveća na 13, malo je 11…

A Srbija, kako izgleda?

Odlična kao i svake godine. Utakmica protiv Francuske je bila pravi pravcati spektakl, obe strane zaslužne su za to. Kao što je izgubila mogla je Srbija i pobediti. A izgubila je za zeru, obe ekipe su igrale fantastično, najimpresivnija utakmica koju sam video u prvom krugu. Izvanredne odbrane, različite, a igrači su pravili čudesa, recimo Marko Kešelj. Srbija se ponaša zdravo, zajednički, sa ulaganjem 110 posto svih, izvanredno fizički pripremeljena ekipa, vidi se ko je iza njih.

Novoformirana grupa E je mnogo teža od F grupe, ta strana takozvanog kostura je mnogo teža.

Stvarno ne znam kako su to uspeli da naprave.

Prognoza?

Nemam je, mnogo je kandidata za postolje.

Predrag Miljuš