Bog (i elektron) izvan spoznaje

Naše mesto u vasioni: jedna tačka

a možda ni toliko

Emil Siroan

Da li smo bliže ili dalje od istine u svetu u kome jesmo? Upustivši se u odgonetanje u uzbudljivoj knjizi „Od fizike do Boga”, prof. dr Ljubo Ristovski iz Beograda, teorijski fizičar, neminovno je stigao do nespoznatog – do samog Boga. I do, isto tako, nespoznatljivog elektrona, za čije smo ustrojstvo mi neupućeni poveravali da je odavno objašnjeno.

Ali u kakvoj su suštinskoj sprezi svemogući Stvoritelj i majušna čestica?

Jesu li fizičari već 25 stoleća zatočnici svojevrsnog Demokritovog usuda: istrajavaju u deobi nedeljivog pokušavajući da dostignu nedostižno? Ne čini li se da, uprkos svemu, i dalje lutaju u spoznajnoj sumaglici?

Potraga za novim naučnim spoznajama je poput lutanja po delimično osvetljenom obodu nespoznatih mračnih prostora metafizike, jer nauka napreduje, širi svoj domen otimajući od metafizike. Znamo kvantum spoznatog, ali nedokučiv je kvantum nespoznatog. Stoga je naše lutanje u spoznajnoj sumaglici, kako kažete, po obodu nespoznatog, večito. Kada tako ne bi bilo, to bi značilo da je moguća spoznaja apsolutne istine o svemu što jesmo, o svemu u čemu jesmo i o svemu što uopšte jeste. To je nemoguće, jer čovek ipak nije Bog.

Ako je potraga za kvarkovima unapred osuđena na neuspeh zato što oni nisu u stanju slobodno postojati, znači li to da se napokon stiglo do nedeljivog ili a-tomosa?

Pretpostavka da najsitniji delići materije postoje, implicitno uključuje i pretpostavku da materija, preciznije supstancija, ma koliko je sitnili i delili, ostaje to što jeste. Savremena otkrića u fizici pokazuju da to, po svemu sudeći, nije tačno, jer ono što danas znamo ukazuje da se takvom deobom došlo do čestica čija supstancijalnost nije suštinska odrednica, tj. da pojam elementarnog supstancijalnog delića gubi smisao. Možda su to kvarkovi, ali pre će biti da smo stigli do kraja onoga što mi možemo deliti, a do željenog odgovora, ne samo da nismo došli, nego smo spoznali da ne možemo ni doći.

Ako slobodni kvarkovi ne mogu postojati, tj. ako su principijelno neopservabilni, a sve je više fizičara koji tako misle, postavlja se pitanje koliko ima smisla o njima govoriti kao o najsitnijim delićima supstancije. A dalje se ne može deliti, jer je nemoguće deliti ono što je principijelno neopservabilno.

U svojoj knjizi ste sve podvrgli sumnji. Verujete li u išta, svejedno je kako se to zove?

Ne mislim da sam baš sve podvrgao sumnji. U stvari, samo sam reinterpretirao neka naučna saznanja sa željom da ukažem na njihovo, suštinski posmatrano, metafizičko ishodište, čime ih nisam podveo pod sumnju. Kako sam prethodno pomenuo, nauka širi horizonte spoznatog, otimajući od metafizike ono što se dotle smatralo nespoznatljivim.

Međutim, u savremenoj nauci suočavamo se s tendencijama da se to nespoznatljivo prerano proglašava spoznatim. Hipoteze su nestale, rađaju se samo teorije, čime se tvori neki čudan hibrid znanja, za koji se tvrdi da je naučni, iako on to realno nije. Na primer, Jungov model ličnosti zasnovan je na pretpostavci o postojanju razumski neiščitljivih arhetipskih struktura, a teorija „Velikog praska” na pretpostavci o postojanju praatoma, iako je nespoznatljivo sve što se na njega može odnositi. Neiščitljivo može da nađe mesto u hipotezi, a nikako u naučnoj teoriji, a nespoznatljivo ni u prvom, a još manje u drugom.

Inače, verujem da je ključ svih tajni u nama samima, ali da je skriven u razumu nedohvatnim dubinama ljudskog uma. Kada bismo spoznali sve o sebi, spoznali bismo i sve što je moguće spoznati o svetu u kome jesmo. Ali prvo nije moguće, pa nije ni drugo. Prema tome, čovek je lutalica u večitoj potrazi za samim sobom, pri čemu je on putnik, ali on je i cilj (parafraza misli sufija Ikbala).

Vi kao da niste uvereni da se ne može doći do suštinske istine o elektronu pre nego što se spozna istina o Tvorcu? Kakvom ih to nepojamnom i nedosežnom tajnom povezujete?

Možda nisam bio dovoljno jasan, jer ja ne vezujem naučnu spoznaju sa spoznajom istine o Tvorcu, pri čemu je ovo drugo nemoguće. Kako reče sv. Grigorije Palama (parafraziram), stvoreno biće ne može spoznati nestvorenog Boga. Hteo sam da ukažem da se nauka, počevši s kvantnom mehanikom, suočila sa fenomenima za koje je indirektno priznala da ih ne može potpuno pojmiti i objasniti.

Nije primereno kartezijanskoj nauci, a savremena nauka takva jeste, da operiše s polivalentnim istinama. Ona tvrdi da nam se elektron obznanjuje i kao čestica i kao talas, na šta ja dodajem da religijska dogma tvrdi da nam se Bog obznanjuje i kao Hrist i kao Sveti duh. Suštinska razlika ne postoji, jer u oba iskaza se govori o obznani, a ne o znanju. Insistiranjem na analogijama u naučnim i religioznim poimanjima stvarnosti nemam nameru da negiram naučne spoznaje, nego da ukažem da se fizika, sve bežeći vekovima od metafizike, ponovo s njom neminovno srela, što ukazuje na postojanje nekih ograničenja dosega ljudskog uma koja su milenijumima ranije prepoznata. Nije sve počelo s naukom, a po svemu sudeći neće se ni sve s njom završiti. Zar na to ne ukazuju i gnostički stavovi vrhunskih fizičara – tvoraca savremene fizike, koje je Rajmon Rije izložio u svojoj zanimljivoj, ali retko pominjanoj knjizi „Prinstonska gnoza”.

Iz kojih razloga nam i posle stotinu godina izmiče trojedinost elektrona, a pouzdano poznajemo dve njegove projave?

Konačno znamo: u nekim fenomenima ponaša se kao talas (energija), a u drugim kao čestica (supstancija). To znači da nije samo čestica, a niti samo talas, nego je on nešto treće, još nespoznato, koje nam se obznanjuje kao talas ili kao čestica. Zato sam ga nazvao trojedinim, polazeći od poimanja Trojedinog Boga u ortodoksnom hrišćanstvu koji nam se obznanio kao čovekoliki Hrist (pojavna ipostas) i kao Sveti duh (nepojavna ipostas). Trojedinost elektrona je nespoznatljiva zato što je sve naše znanje o njemu zasnovano na posmatranju fenomena u kojima on ispoljava jedno ili drugo svojstvo, pri čemu – iako znamo kada se to dešava – ne znamo zašto se tako dešava. Šta nam garantuje da ne postoje fizičke situacije u kojoj on neće ispoljiti i neko treće svojstvo?

Kažete da „čovek nije ni telo, nije ni duh, nije ni telo i duh, a niti je zbir svojstava tela i duha, nego je nešto treće”. Šta je to treće?

Posmatrano sa stanovišta nauke, jeretički je i nerazumno tvrditi da su savremena fizička otkrića fiziku, a samim tim i nauku u celini, više približili metafizici nego što su je udaljili od nje. Vekovima su naučnici govorili da se, principijelno gledano, sve može spoznati o delu univerzuma koji nam je dostupan, i da je sve što se spoznatim naziva spoznato bez ostatka. Međutim, savremena otkrića u fizici, pre ostalog Borov (Nils) princip komplementarnosti i Hajzenbergove (Verner) relacije neodređenosti, dovela su do esencijalne spoznaje o delimičnoj spoznajnosti nekih entiteta objektivne realnosti.

Borov princip komplementarnosti, zadržimo se na njemu, klasične jednoznačne fizičke pojmove preobratio je u pojmovne strukture, koje odražavaju svojevrsnu transcendentnost (nespoznatljivost), pre svega, subatomskih entiteta, ali se njegovo važenje može proširiti ne samo na druge naučne oblasti, nego i na metafiziku. Naime, naziv svega onoga što se ispoljava kao supstancija (čestica, telo), ili kao energija (talas, duh, svest), bilo to subatomska čestica, bilo čovek ili sam Bog, predstavlja trojedinu pojmovnu strukturu, a ne prost pojam. Postoji li potpuniji dokaz da je Borov princip komplementarnosti univerzalan, iako je u potpunosti iznikao iz fizike, čime je nesumnjivo izražena esencijalna ljudska spoznaja o objektivnoj realnosti. Otuda izranja i određenje pojma čovek kao trojedine pojmovne strukture: obznanjuje se svojom telesnošću – a nije samo telo, duhovnošću – a nije samo duh, a nije ni njihov zbir jer se telesno i duhovno ne mogu zbrajati, nego je nešto treće, razumski nedohvatno. Drugim rečima, čovek je transcendentan – sam sebi nespoznatljiv. Zar to ne tvrdi i Jung, postuliranjem i određenjem arhetipskih struktura?

Kako je moguće da posle zadivljujućih prodora u fizici ima više nespoznatog nego što se pretpostavljalo?

To što se s naukom dešavalo i dešava, kao da je dovelo do jedne esencijalne istine o svakom spoznajnom procesu. Naime, tačno je da je svaki spoznajni proces (metaforički gledano) svetlost, kojim je spoznato oteto iz tame nespoznatog, ali je isto tako tačno da je svako znanje predvorje neznanja. Uvek se kroz spoznato ponovo naiđe na nespoznato; ma koliko osvetljavali, uvek ispred nas vidimo tamu, a svetlost je samo iza nas. Svaka spoznaja, svako znanje, neminovno dovodi do sve esencijalnijih neznanja.

Pogledajte samo proces potrage za elementarnim delićem supstancije: od potpune tame, koja je potrajala do otkrića atoma u 19. veku, od atoma do jezgra, od jezgra do nukleona, od nukleona do kvarkova, od kvarkova ponovo u tamu. Taj večni hod od tame (neznanja), kroz svetlost (znanja), do tame (neznanja), kome kraja ne može biti, čovekov je usud. Jer u suprotnom, kada bi se sve moglo završiti konačnom istinom, to bi značilo da postoji apsolutna istina i da je moguće spoznati je, čime bismo pregazili i metafiziku i našli se oči u oči s Bogom.

Da li smo bliže ili, pak, sve dalje od prave istine o svetu u kome jesmo? Šta to onemogućuje da se najvažnije tajne kosmosa nikada neće spoznati?

Uvek smo neizmerno daleko, pa i kada nam se čini da smo neizmerno blizu. Prethodno sam ukazao da su te, kako ih nazivate, prave istine o svetu u kome jesmo nesaznatljive – transcendentne, iako se nekima od njih bavi i nauka (teorija velikog praska). One prevazilaze sve zamislive dosege ljudskog iskustva, jer potraga za njima se ne može završiti u ovom Univerzumu, nego negde izvan njega, ali neznano i nepojmljivo gde.

Jedini ljudski način suočavanja sa svakom takvom nesaznatljivom transcendencijom, a tajna o nastanku sveta to suočavanje čini neizbežnim, jeste da se ona prihvati kao nedostižan, ali delimično prepoznatljiv Apsolut, ili kao njegovo delo. Time se stvara klica gnostičke dogme ili se otvara prostor za Tvorca i religiozni kosmogonijski mit. Na primer, hrišćanski Bog je takav apsolut: nestvoren je, za stvorenog čoveka nesaznatljiv je, ali mu je prepoznatljiv, jer su mu pripisani neki ljudski atributi.

Koji to zakoni fizike sprečavaju čovekovo pronicanje u transcendenciju? Hoće li ikada biti prevaziđeni?

Nisu prepreka zakoni fizike, znani i neznani zakoni kojima se pokorava sve postojeće u Kosmosu, nego transcendencije same po sebi. Nije moguća racionalna, rečima iskaziva, logična eksplikacija transcendencije. Zato nauka i ne pokušava da se njima bavi, već to čini metafizika.

Naime, transcendencije su zaumne, znači u biti metafizičke kategorije, a ono što um ne može shvatiti ne može ni rečima opisati. Čovek se miri s postojanjem takvih umu nedohvatnih, nespoznajnih transcendentnih kategorija, pribegavajući njihovoj mitološkoj eksplikaciji koja se iskazuje jedino jezikom simbola. Na primer, problem s kojim nas suočava nespoznajnost istine o nastanku Kosmosa nezaobilazno se razrešava nekim kosmogonijskim mitom. Tako je to učinjeno u Bibliji, prema kojoj je Svet stvoren Božjom voljom, ali i u nauci, ma koliko to izgledalo preterano, prema čijem mitu je on stvoren eksplozijom praatoma.

Inače, fizika ne može izbeći suočavanje s transcendencijama, čak i u onome što se smatra naučno spoznatim. Pomenimo, singularna ponašanja (beskonačni skok) nekih fizičkih veličina kod faznih prelaza. Međutim, transcendentno u fizici izranja iz njenih jednačina, ali se nikad ne obznanjuje u fizičkim eksperimentima jer ih nijedan realan eksperiment ne vidi.

Teorija uči da se kosmos širi, iz čega proističe da je sva masa bila skupljena u vrlo malom delu prostora. Ali iz toga ne sledi da je postojao praatom koji je eksplodirao, zar ne?

Tačno je da to ne sledi, mada se često nailazi na tvrđenje da je sve začeto eksplozijom praatoma. Ali, neka njega (praatoma) i nije bilo, neka je to bio neki umanjeni Kosmos, sabijen u neko proizvoljno malo ili proizvoljno veliko kosmičko prajaje. Postavlja se pitanje gde se to prajaje nalazilo? U kakvom prostoru i vremenu je ono nastalo ili je, pak, u njemu večito postojalo?

Da li se doseg našeg iskustva, naše spoznaje, može proširiti toliko da obuhvati sve u ovom našem Kosmosu, ali i ono što je izvan njega postojalo i pre njegovog nastanka? Ako se možemo saglasiti da to nije moguće, onda se moramo složiti i da je teorija „Velikog praska”, u stvari, naučno zakamufliran kosmogonijski mit, nastao, realno uzevši, neprihvatljivom ekstrapolacijom stečenih znanja o širenju Kosmosa u nesagledivo duboko jezgro metafizike, u kome je mesto samo za Tvorca, ma kako ga nazivali.

Može li se nazvati prazninom nešto što sada jeste prazno, a već sledećeg trenutka tu nalazite proizvoljno mnogo čestica i antičestica?

Za klasičnu fiziku vakuum, a pitanje se očigledno na to odnosi, bio je prostor bez tela i bez ikakvih fizičkih svojstava, znači fizički beznačajan jer se fizika oduvek bavila nečim, a nikada ničim. Zatim je vakuum bio ispunjen etrom, koji je s pojavom teorije relativnosti izbačen iz njega i zamenjen energijom (fotonima) i neopservabilnim ili opservabilnim parovima čestica–antičestica. Ako se sve ovo uzme u obzir, lako se dolazi do odgovora na pitanje. Naime, poimanje vakuuma bilo je zasnovano na poimanju prostora kao nečega u čemu jeste sve, ali ne mora biti ničega u nekom njegovom delu, što znači da je vakuum, ipak, samo prostor ili deo prostora u kome ne postoje supstancijalni entiteti.

Savremena fizika ovo ne poriče, samo što nudi znatno više: postoji prostor u kome nema supstancijalnih entiteta, ali ne postoji prazan prostor, jer ako u njemu nema supstancije, ima energije. Znači, pojam praznog prostora u savremenoj fizici ne postoji, jer je prostor ispunjen energijom, tako da čini energijski kontinuum u kome može, ali ne mora biti opservabilnih supstancijalnih entiteta. Koristi se i dalje pojam vakuuma, ali kao dela prostora u kome ne postoje ili postoje opservabilni parovi čestica–antičestica, tj. supstancija. Ako postoje takvi opservabilni parovi, vakuum se nalazi u pobuđenom stanju, a ako oni ne postoje, onda je to osnovno stanja vakuuma. Time se ne poriče da u osnovnom stanju vakuuma ne postoje parovi čestica-antičestica, nego da su one virtuelne, da toliko kratko žive, da se ne mogu opservirati.

Ima li smisla govoriti o prostoru i vremenu u osnovnom stanju fizičkog vakuuma? Kakvo je to vreme ako nema dešavanja?

Ono što u osnovi karakteriše osnovno stanje vakuuma jeste ravnomerna raspodela energije, jer nema mesta pretpostavci da tako ne može biti u sistemu u kome sem energije ničega više nema. Zdravorazumski posmatrano, u nečemu što je homogeno i nediferencirano, pri čemu ne postoji ništa što bi tu homogenost narušilo, a takvo je i osnovno stanje vakuuma, realno govoreći, ne mogu postojati nikakvi opservabilni procesi, nikakva dešavanja, pa se zato ne može govoriti ni o postojanju vremena.

Naravno, ovde se može postaviti pitanje da li rađanje vremena, kao apriornog fizičkog pojma, prethodi dešavanjima ili je ono njihova posledica, ali time se ovde ne bih bavio. Ipak, podvukao bih da zahvaljujući vremenu, prostor koji je bez njega samo mesto neostvarljivih mogućnosti postaje pozornica ostvarenja. Samo u tako nastalom prostorno-vremenskom kontinuumu moguće je nastajanje realnog i opservabilnog, odnosno objektiviziranog sveta.

Međutim, poimanje osnovnog stanja vakuuma u fizici nije zdravorazumsko u gore navedenom smislu. Naime, raspodela energije jeste homogena, ali se (de facto) postulira postojanje neopservabilnih fluktuacija gustine energije, koje mogu rezultirati kreiranjem prethodno pomenutih parova čestica–antičestica. Ako ne drukčije, ova pretpostavka se može opravdati iz najmanje dva za fiziku prihvatljiva razloga: (1) Pojmovi prostora i vremena su apriorni, tj. oni jednostavno jesu – ne definišu se; (2) Prostor i vreme su neodvojivi – oni čine prostorno-vremenski kontinuum.

Drugim rečima, i ako vidi samo prostor, a ne vidi vreme, fizičar mora naći fizički prihvatljiv način da ga uvede. Ma kakav bio taj način, on će biti uvek podložan kritici, jer možemo znati kakvi su prostor i vreme, ali ne možemo znati zašto su takvi kakvi jesu.

Zašto je svako stvaranje, pa i sveta iz vakuuma, neprirodno? Kojim se to veličanstvenim delom od nesveta tvori svet?

Ako ćemo govoriti o stvaranju sveta, pitanje se odnosi na hipotetički prostor koji je kao celina u osnovnom vakuum stanju. To je prostor u kome postoji samo ravnomerno raspodeljena energija, ne postoji ništa što bi je moglo poremetiti, pa ne može biti ni dešavanja, procesa. Stoga se ne može govoriti o vremenu, jer šta bi bilo vreme u prostoru u kome postoji samo večno homogeno raspodeljena energija, jer vreme je mera za trajanje promena, a ne za nepromenljivu večnost.

Fizički posmatrano, to je svet u stanju apsolutnog haosa, jer spontana težnja svih fizičkih sistema ka haosu, kao stanju sa maksimalnom entropijom, može se shvatiti i kao težnja za jednačenjem svih fizičkih karakteristika u svim delovima sistema. Ukoliko nema razlika, nema ni procesa. To nije svet ništavila, jer postoje fotoni od kojih mogu nastati sve postojeće čestice i antičestice, znači ceo svet. Međutim ništa ne nastaje, a tek bi s nastajanjem opservabilnih subatomskih čestica započelo stvaranje sveta.

U svim religijskim i gnostičkim kosmogonijskim mitovima proces nastajanja sveta započinje voljom Tvorca koji nije deo tog sveta. Jedino je savremena fizika svog tvorca, koji se može imenovati kao Slučaj, smestila u svet i posle njegovog nastajanja. Slučaj, a nepojmljivo je šta bi drugo moglo biti, pokretač je fluktuacija gustine energije u osnovnom stanju vakuuma, koje dovode do stvaranja opservabilnih parova čestica–antičestica. On opstaje i u stvorenom svetu, stvoritelj u stvorenom, u kome i dalje nastavlja da to isto radi – do producira fluktuacije energije.

Šta fizičari mogu da kažu o tom svom Tvorcu, mogu li da kažu više od onoga što o Bogu mogu reći vernici? Realno uzevši ne, jer oba Tvorca su izvan dosega iskustva svojih vernika. Bog je nestvoren, vanvremenski i nespoznajan, što znači da je neprirodan, ako pod prirodnim podrazumevamo sadržaje stvorenog sveta. Zar ne bi trebalo i fizičari da kažu da je i njihov tvorac Slučaj, onaj što je pokrenuo inicijalne fluktuacije, jednako nestvoren, nespoznajan i neprirodan? Drugo je pitanje kako je mogao postati deo stvorenog sveta – znači prirodan, a da i dalje ostane nespoznajan. On i dalje, neznano kako i zašto, pokreće fluktuacije, čineći večitim svaki svet, čije je stvaranje pokrenuo, jer mu ne dopušta, protivno drugom zakonu termodinamike, da zamre, tj. da se u njemu zaustave svi procesi.

Zar fizičarima sve što je izvan domašaja njihovih uređaja – nije vanvremensko i vanprostorno, danas nepojmljivo?

Bojim se da danas više nije. Do pojave savremenih kosmoloških teorija fizičari se jednostavno nisu bavili onim što je izvan dosega ljudskog iskustva. Pri tome nisu koristili pojmove vanvremenskog, vanprostornog i nepojmljivog, jer su ispitivali pojave u svetu kakav jeste prema stacionarnom modelu Kosmosa, a u takvom svetu sve je utopljeno u prostorno-vremenski kontinuum i principijelno spoznajno dostupno. Dugo se verovalo da se zna priroda svih objekata kojima je Kosmos naseljen u svakom njegovom delu, a to što je malo njih bilo poznato, nije nametalo principijelno ograničenje da sve ne može biti spoznato.

A onda je taj stacionarni Kosmos najednom oživeo. Pojavile su se kosmičke nemani – „crne rupe” koje proždiru sve zamislive kosmičke objekte, pa je ustanovljeno da se Kosmos širi, čime se sam po sebe nametnuo problem kraja i početka tog širenja i, konačno, problem njegovog nastanka. Ispitivanje ovakvog Kosmosa koji nastaje, raste, pa se (možda) smanjuje, zavelo je dotle vrlo obazrive fizičare da naprave svojevrstan Illumtempus, tj. vanvremenski scenario stvaranja sveta u kome sami jesu i u kome je sve što može biti predmet njihovih istraživanja. Stvoreni su se identifikovali sa Stvoriteljem, pa im je zato sve pojmljivo. A što se tiče dosega njihovih uređaja, teorije su uvek čekale da ih eksperiment potvrdi, ali aktuelne kosmološke teorije više nemaju vremena za takvo čekanje.

Da ponovim, teorija „Velikog praska” je, u stvari, naučno zakamufliran kosmogonijski mit.

Hoće li fizika ikada dopreti do suštine Boga, ako za tvorca uzima slučaj?

Nauka se bavi spoznatim istinama, čija se geneza – preko pretpostavke, hipoteze i teorije – nužno završava njihovom eksperimentalnom verifikacijom. Kako je doseg eksperimenta, a time i spoznatih istina, određen dosegom ljudskog iskustva, to nestvoreni Bog i Božja suština nisu i ne mogu biti predmet nauke, jer su daleko iza granica dosega ljudskog iskustva, izvan stvorenog Univerzuma, izvan vremena i prostora u kojima mi jesmo. Naime, čovek kao stvoreno biće ne može spoznati nestvorenu Božju suštinu, jer bi se time Bog sveo na nivo stvorenih bića.

Sve što je ikada rečeno o Bogu, zasnovano je na tzv. objavljenim istinama, koje nam iskazuju proroci, sveci, demijurzi, tj. stvorena bića kojima su, za razliku od nas običnih, te istine Božjom voljom obznanjene. Inače, tamo gde je tvorac slučaj, nema mesta za Boga. Slučaj – tvorac postoji u ateističkom svetu nauke, ali ne i u Božjom voljom stvorenom svetu.

Znate li pobude višedecenijskog boravka fizičara na području metafizike? Ne zatvara li se time zauvek krug metafizika–fizika–metafizika?

Boravak fizičara na području metafizike je nužan, ali teško biste našli naučnika fizičara koji bi priznao da je tako, što mnogo govori o njima, a vrlo malo o fizici. Jer, da nije duhovnih lutalica koji su lutalipo zaumnim metafizičkim područjima, koje razumni ignorišu, svet i svetska nauka bili bi mnogo siromašniji. Razumni čine samo moguće stvari, čime samo održavaju dostignuto, dok samo duhovne lutalice čine i naizgled nemoguća dela, i tako šire granice dostignutog. Ta naša, tipično ljudska, potreba da zađemo tamo gde ne možemo biti, iza granica do kojih seže naše iskustvo, čini nas većim, mnogo većim no što jesmo.

Ne postoji nijedan razlog da se pretpostavi da su savremeni fizičari u redefinisanju fizičkih pojmova (Borov princip komplementarnosti), kao i u savremenoj kosmologiji, posegnuli za nečim što ima ishodište u metafizici ili, još manje, u teologiji, ali izgleda da su mogli sebi mnogo toga da olakšaju, da su tako nešto učinili.Ako ne zbog drugog, onda zbog suočavanja s transcendencijama, jer se već milenijumima njima bavi metafizika, a fizika ih odavno ignoriše.

(Iz dodatka NIT - broj 4)